Како су траума и природа обликовали сликара Огњена Тепавчевића

ГРАДИШКА – У боји развученој на платну, у потезима киста и оловке Огњена Тепавчевића, професора и сликара из Градишке, запретене су слике рата и трауме коју носи из дјетињства, када је у сарајевском насељу Бријешће, 1992. године, погинуо његов отац Милорад (поријеклом из Фоче), а он, тада десетогодишњак, са мајком Љиљаном и једногодишњом сестром Андреом стигао у Градишку, код баке.
Три године живио је у граду на Сави, гдје је похађао основну школу. А онда су, у мају 1995. године, поново почеле одјекивати гранате, рат се сручио и на овај град, а колоне избјеглица из Западне Славоније, масовно пристизале носећи своју несрећу. Огњенова мајка, рођена у Градишци, одлучила је да са сином и кћерком потражи другу, безбједнију средину, подаље од Градишке.
„Носили смо и трауму из Сарајева. Плашили смо се и грмљавине.
Рат нас је дубоко унесрећио, а ми смо хтјели да од свега одемо што даље“, испричао нам је Огњен, професор у градишкој Гимназији и Средњој стручној и техничкој школи, сликар посебног сензибилитета.
Нова адреса, те 1995. године, била је Нишка Бања, а годину касније Ниш. У том граду Огњен је тражио свој свијет и животне путеве. Вјеровао је да је богословија његова судбина, чак је од патријарха Павла добио благослов. Тај сусрет са великим православним светитељем на Огњена је оставио снажан утисак. Ипак, сликарски зов био је јачи. Таленат је, каже, наслиједио од оца Милорада, а сликарство га је све снажније обузимало.
У Нишу је уписао Уметничку школу, а потом и Академију сликарства. За њега је то било остварење давнашње жеље. Зато је, након стицања дипломе академског сликара, отишао у Београд, да у највећем граду Србије искаже таленат и оствари сликарске снове. Три године је био у Београду, тражио своју срећну звијезду, али је није нашао.
„Радио сам различите послове да бих обезбиједио новац за живот. За сликарство нисам имао довољно времена ни могућности“, прича Огњен о својим умјетничким изазовима који су га водили кроз живот. Послије Београда вратио се у Ниш, са свега пет слика. Испоставиће се да је управо ових пет слика, потребних за пријемни испит, отворило пут магистарском студију у граду на Нишави.
„Тек послије завршетка магистарског студија добио сам нову енергију и почео да стварам, да сликам. Чинило ми се да је рељефно сликарство мој реалан избор. Томе сам се посветио. Осјећао сам и вајара у себи. Волио сам, осим сликања, да обликујем фигуре“, прича Тепавчевић о животној епохи која је обиљежила његове умјетничке почетке.
Након магистарског студија запослио се у Галерији савремене ликовне умјетности у Нишу. Радио је и сликао.
Чинило му се да је, напокон, свим својим бићем закорачио у умјетност која га духовно испуњава.
„Моја тематика било је страдање, као неодвојив лични доживљај који носим у себи као трауму из дјетињства. Терет рата, тог највећег људског зла, стално ме пратио. Нисам могао сликати цвијеће када не осјећам његов мирис. Мој осјећај су барут, гранате, разрушене куће, обогаљене личности.“
У сталном трагању за сликарском формом, за амбијентом сликарске инспирације, Огњен Тепавчевић, којег је рат, коју годину касније од доласка у Ниш, поново задесио, одлучио је да се врати у Градишку.
Овдје је наставио да слика и излаже. Запажене су његове изложбе у Културном центру, Завичајном музеју, Банском двору у Бањалуци…
Отворио је атеље, малу школу сликања која је окупљала велики број талентованих малишана. Машта и креативност представљали су јединствен правац и смисао. То га је охрабрило, дало му нову снагу да се интензивније посвети сликарству, да истражује и усваја нове правце.
„И данашње теме мојих слика су страдање, али не физичко, него је то духовно страдање свих нас на овим просторима. Моја умјетност, моје слике, нису моја инспирација него мој тег тешког времена.“
Ликови у Огњеновим дјелима често су и комичне особе, људи са маргине, али и они који заузимају медијску пажњу савременог доба. То је, такозвано, жутило које нас је обузело, сматра Тепавчевић. Он је свој свијет, прије седам година, пронашао у селу Доња Јурковица у Поткозарју, двадесетак километара од Градишке, гдје живи са супругом и кћерком. То је његов бијег од суморне стварности, каже овај свестрани умјетник и педагог.
„То није моја инспирација, него мир, бијег од свеопштег немира. Љубав према природи“, објашњава сликар Тепавчевић приврженост природи и селу које је одабрао за живот.
„Након радног дана у Градишци, путујем кући. У Јурковицу. Тамо је моја кућа, моја оаза мира и спокоја. Ту је моје породично гнијездо, које сам саградио заједно са супругом. У поткозарском селу, у природи, на здравом ваздуху, међу стаблима, мирисном травом и цвијећем, окружен птицама и другим животињама, наше дијете здраво одраста“, закључује Огњен.
„Овђе је умјетност живјети и бити нормалан“
Многи питају, прича нам Огњен Тепавчевић, учесник недавне колоније „Др Борислав Шокчевић“, да ли се може живјети од умјетности, од сликарства.
„Овђе је умјетност живјети и бити нормалан. Ипак, сви ми, некако, живимо. Умјетник не би могао стварати у идеалним условима. Из искуства знам, када умјетнику, у материјалном или духовном смислу, ништа не фали, када му је све по мјери, он ништа озбиљно, достојно поштовања, и не ради. Ми смо идеалан простор за стварање, сликање, за музичку, визуелну умјетност, за писање…“
Умјетници често жртва средине
Огњен Тепавчевић сматра да у БиХ постоји велики број младих сликарских талената.
„У сваком већем граду имамо факултет умјетности и велики број талената који се школују. То је добро. Проблем је у одустајању, након завршених школа и академија. Умјетници су често жртва средине у којој живе, у покушајима да се докажу, као ја, некада, у Београду.“