Без Веснине руке у мојој руци, без њеног погледа, без ријечи охрабрења и њене близине, мој живот не би имао смисла. Са Весном почиње и завршава се сваки мој дан. Она је моје сунце, моја ведрина, моја мјесечина и моја инспирација. А срели смо се, упознали и завољели, на први поглед, сасвим случајно, као што се многи важни догађаји који човјеку одреде живот, у часу или тренутку, дешавају мимо сваког плана.
Јово Вранић (76) дугогодишњи металостругар у градишком „Металу“, упознао је Весну Радишић (68), бившу службеницу у подградачкој Дрвној индустрији, баш тако, сасвим случајно.
Сада је она његова инспирација, љубав и животни мотив.
Поред савског моста, у хладовини испод липе, која сваког јуна опојно мирише, Весна и Јово причају о првом сусрету, 28. јуна 2019. године, на Видовдан, три дана прије Јовиног рођендана.
Весна је шетала са кћерком, а Јово на аутобуску станицу у Градишци пратио рођака Ненада Вранића.
„Већ наредног дана постали смо нераздвојни. Боравили смо у моме или њеном стану, али се нисмо раздвајали. Догодила се љубав, за мене прва и велика, коју сам чекао цијели живот“, започео је Јово своју животну исповијест, не испуштајући Веснину руку из своје руке.
Повремено се погледају и наставе причу. Јово је много говорљивији, труди се да нам што више исприча, да нешто важно не би остало заборављено. Весна, заштићена од сунца шеширом и сунчаним наочалама, исто као и Јово, пажљиво слуша и потврђује.
„Од тада, могу се похвалити да је мој живот испуњен. Нас двоје смо пензионери. Живимо у моме стану, у стамбеној згради поред храста, а то сви знају гдје је. Само наша врата, на другом спрату, обојена су у црвено, а свих комшија на улазу су бијела“.
Зашто су ваша врата црвена, упитасмо не уздржавајући се од радозналих питања.
„Црвена је боја виталности, љубави и државе у којој смо рођени и одрасли. То је боја сунца и свјетлости. Она најснажније утиче на психу, а у моме случају и на креативну, умјетничку димензију“, објаснио је Јово.
Он је стан, који смо, на основу овог описа лако пронашли, и гдје су нас срдачно и са захвалношћу угостили, осликао различитим мотивима. И врата су са унутрашње стране осликана, као и ходник. У кухињи, на зиду, гдје Весна најчешће борави, насликао је предмете које она користи.
У дневном боравку зид је осликан мотивима музике, музичких инструмената и пјевача, а на папиру великог формата највише је Весниних портрета.
„Она ми је сликарска инспирација. Некада сам рукама обрађивао метал, прсти су ми очеличили, али је моје срце меко, пуно љубави. И још нешто да вам кажем, и у осмој деценији човјек умије да воли и да ужива у животу, да се радује сваком дану и свакој шетњи поред Саве, а све што је лоше одбаци као истрошену одјећу“, простире нам Јово своју и Веснину љубавну причу као ћилим од најљепшег цвијећа.
На Весниној руци су златни прстен и наруквица. То је доказ њихове љубави и вјерности.
„Наш заједнички живот није крунисан код матичара, него нашим завјетом. Склопили смо уговор о обостраном доживотном издржавању. То је јаче од сваког вјенчаног листа“, сматра Јово.
Весна опет потврђује. На наше питање, шта највише цијени, поштује код Јове, каква је он особа, одговара у неколико ријечи.
„Брижан, пажљив, посвећен нашој вези… Он је, то могу рећи, без било какве дилеме, човјек за мене. Држећи га за руку, осјећам сигурност“, допуњава Весна одговор.
Јово, шта нам Ви можете рећи о Весни? Због чега сте у њој препознали жену свога живота, упитасмо.
„Поштујем њено стрпљење, спонтаност, разумијевање, посвећеност нашем односу. Њен став чини снажном нашу заједницу.“
Јово и Весна свакодневно имају исти распоред, исти план. Устају око шест, пију кафу, доручкују, потом иду у шетњу, па на ручак. Док Весна ради у кухињи, Јово игра шах са пријатељима, или црта, гледа ТВ програм, чита новине…
„Увијек идемо заједно, и свуда… И не испуштамо руке једно другоме. Тако идемо у шетњу, у продавницу, на приредбе у граду, свуда. Најљепше нам је ујутро, раније, и поподне, навече“, описује Јово њихов дневни распоред. И одоше прије подневне жеге. На пијацу па у стан. Наравно, држећи се за руке.
Шта кажу суграђани, на улици, ваши познаници, када вас сретну, покушавамо добити одговор на интригантно питање.
„Да, знам на шта мислите. Ми смо једини пар у Градишци, мислим на нашу генерацију, који шета држећи се за руке. Оно што би требало да буде нормално, у нашој средини је чудно. Зато смо нас двоје другима другачији, а сами себи сасвим нормални.“
Милан Пилиповић / Независне
