На страницама давне прошлости, на којима је вријеме стало, забиљежена су сјећања на почетке школства у Поткозарју, када је било много ученика, а недовољно учионица, мало учитеља, а много жеља, када је посвуда владало сиромаштво, а народ непоколебиво вјеровао у бољу, богатију и срећнију будућност.
Учитељ Светолик Мутинић 9. септембра 1954. године одлуком среских власти распоређен је у Народну основну школу у Јазовцу, село 21 километар од Градишке. Исте године завршио је Учитељску школу у Бањалуци, заједно са Светозаром Пуцаром, који је такође радио у јазовачкој школи, а у књизи „Лучоноше“ пола вијека касније записао је своја и Светоликова сјећања на то вријеме.
Ствари Светолика Мутинића стале су у један мањи завежљај пребачен преко рамена и на сунчаном септембарском дану почело је његово путешествије из Нове Тополе уском калдрмом до Берека, а потом стазом преко ливада, брежуљака и поточића до школе у Јазовцу.
Срдачан поздрав и добродошлицу младом учитељу зажелио је мали и окретни школски послужитељ Бранко Рудић. Учитељу и школи у помоћ када затреба долазили су баба Јованка, Јела и Милутин, сви Шкорићи из оближњих кућа, записао је Пуцар у чланку „Први учитељски дани“. Овом школском подручју припадали су Доња Јурковица и Челиновац. Постојала су четири разреда са 86 ученика.
Све се сводило на сиромаштво, једна неокречена учионица, један неуређени мали ходник, канцеларија са расутим књигама и папирима, празан стан за учитеља, само са лименим шпоретом „фијакером“ и дрвеним, расклиманим креветом. Учитељ се нашао у безизлазној ситуацији, без топле одјеће, прибора, постељине, посуђа, новца за почетак, без хране и могућности да, бар нешто од наведеног, набави.
КЛЕПАЛО: Сеоско клепало разбило је учитељеву неизвјесност и понудило излаз из његових, до тада нерјешивих проблема. Мјештани су се масовно окупили у школском дворишту. Повела се дискусија о учитељу. Одборник Ристан, чије презиме није записано па логично томе је и заборављено, и баба Јованка Шкорић са бијелом марамом и црвеним порубом, држали су говор:
„Дошао нам је нови учитељ. Он у школи нема ништа – ни храну, ни постељину, ни прибор. Дужност је села да га уздржава и помаже. Приједлог је да свака кућа један дан буде домаћин учи, да га угости и прехрани најбоље што може. Иначе ће нам дјеца остати слијепа код очију“, говорио је Ристан, док је учитељ Светолик, који није позван на овај скуп, из прикрајка слушао разговоре и приједлоге окупљених Јазовчана. Баба Јованка Шкорић предложила је да бригу о учитељу Светолику почну из Челиновца, од Шмитове куће, па редом, све до краја, па опет на почетак. Тим редослиједом, док траје школска година. Приједлог су сви прихватили и разишли се, а учу су већ наредног дана храном снабдијевали мјештани Челиновца и Јазовца, по реду и договору.
ЖЕНА СА ДВА МУЖА: И сада се препричава како је у то вријеме у школу са двије корпе хране и даровима дошла стасита жена која има четири сина дорасла за школу и два мужа, са којима истовремено живи. О томе је учитељ Светолик Мутинић причао колегама, а Светозар Пуцар записао у књизи да се не заборави.
Са пуне двије кићене торбе приступила је учитељу Светолику, руковала се и сјела на столицу. Не дангубећи, прешла је на важну тему због које је и дошла. Молила је учитеља да њене синове ослободи школе, а узгред казала да су по двојица, од два мужа, са којима истовремено живи. Ово посљедње учитеља је највише заинтересовало. На објашњење није дуго чекао.
„Мој први муж је одведен у заробљеништво, у Њемачку. Ја сам остала сама. Једино ми је у помоћ пришао комшија. Тако смо се зближили, завољели и почели заједно живјети. Сматрала сам да се мој први муж неће вратити из рата. Али се вратио, што ме веома изненадило, уплашило, али сам се прибрала, ручком га понудила и причу искрено испричала. Он је то схватио и прихватио, као и мој други муж, па живим са обојицом у истој кући. Нас троје добили смо четворо дјеце, четири сина. По двојицу сам уписала на два мужа, да буду равноправни. Живимо складно у слози и разумијевању.“
ПОЧЕТАК РАДА ШКОЛЕ: Школа у Јазовцу почела је с радом 1948. године. Настава се тада одвијала у приватној кући. Школски објекат изграђен је годину касније радним акцијама мјештана и уз помоћ општине Градишка.
Неколико година била је самостална образовна установа, а затим је прикључена школи у Средњој Јурковици. Од 1964. године школа у Јазовцу је ушла у састав тадашње Основне школе „Јосип Мажар Шоша“, која је прије 30 година преименована у ОШ „Вук Стефановић Караџић“.
Први учитељ био је Илија Слијепчевић из Турјака, а школу је на почетку похађало 95 ученика. Десетак година касније тај број је преполовљен. У школској 1973/74. години, записано је у љетопису, у Јазовцу је био 51 ученик у четири разреда. Најтеже вријеме наступило је 2011. године, када више није било ученика у селу, а школа је престала с радом. Седам година касније поново су створени услови за наставу. У селу је за школу дорасло десетак малишана, а мјештани су са радошћу о томе обавијестили Министарство просвјете и културе Републике Српске. Тадашњи министар Дане Малешевић потрудио се да у Јазовцу поново почне настава. Обновљена је школска зграда и учитељски стан. Било је велико славље у овом поткозарском селу када се огласило звоно и зачула граја у школском дворишту. Сада школу и село чувају два ученика. Осим Илије Слијепчевића и већ поменутог Светолика Мутинића, у јазовачкој школи најдуже су радили Светозар Пуцар, Роса Пуцар, Боро Дојчиновић, Милка Дојчиновић, Бранко Струнић, Мирко Тољагић, Милан Шокћевић, Живко Малешевић…
СТАНОВНИШТВО: Од хиљаду становника у Јазовцу средином прошлог вијека, бројка је спала на стотинак. Према посљедњем попису, 2013. године у овом селу било је 127, већином старијих особа, у педесетак кућа. У многим одавно ватра не гори, а врата на зарђалим багламама нико не отвара. Многи Јазовчани, рођени и одрасли у брежуљкастој питомини у Поткозарју, отишли су. Овдје станују само њихове успомене. Живе у Градишци, Бањалуци, Београду, Новом Саду, Ријеци, Љубљани, али и Бечу, Цириху, Салцбургу, Фиренци, па још даље, у Торонту, Њујорку, Мелбурну… Они су занатлије, кројачи, бравари, возачи, кувари, полицајци, официри, професори, љекари, научници… Своју школу посјећују најчешће љети и оживљавају успомене на ђачке дане.
Извор:Независне / Милан Пилиповић
