Када је исписала своју животну причу обиљежену ратом, избјеглиштвом, масовним страдањима, смрћу најближих, илегалним преласцима државних граница, тумарањем у непознатом свијету далеко од родне Зенице у БиХ, Нада Голић, информатичар по струци, постала је угледан писац у Холандији. Њене књиге „Приче из моје баште”, „Живот је у надању”, „Огледало моје душе”, а недавно и роман „Дневник моје мајке”, на српском и холандском језику, постале су веома популарне. Књижевни издавачи у Надиној новој домовини, препознали су стотине страница животне исповјести као вриједно штиво. Нада није имала намјеру да свој живот у тешком времену, смјести међу корице књига. Ипак, судбина је другачије одредила. Тако је избјеглица из БиХ на пречац постала књижевница у Холандији. О Нади, која је 1993. године напустила Зеницу и послије неколико мјесеци се настанила у холандском граду Мастрихту, новинари у земљи цвијећа написали су много репортажа, интервјуа и других чланака.
Њене књиге су на истакнутим мјестима у излозима књижара и библиотекама. Надина поезија и проза, као одсјај душе у немирном свијету и ока у океану, преведена је на неколико језика. Бивша радница жељезаре у рударском граду на ријеци Босни, неочекивано је описујући разарања градова а и људских душа, глад, безнађе и избјеглиштво, стекла велике симпатије, прво колега на послу, којима је често причала о томе, а послије и читалаца.
„Зашто не напишеш све што си доживјела. То би могло бити занимљиво и другим људима, подстицали су ме колеге и пријатељи, Холанђани”, подсјећа Нада на преломне тренутке и догађаје који су је опредијелили да пише.
Најупорнија у томе била је њена пријатељица Ноела Албертс.
Са њом је Нада често разговарала о своме животу, искушењима, избјеглиштву…
„Она је увијек говорила да сам својим искуством, утицајима, мијењала њен, али и животе других из свог окружења”, каже Голићева.
Један тренутак, ријечи сажаљења и охрабрења колега утицали су на њу да пише без уљепшавања или прећуткивања, искрено и са много емоција, баш онако како је видјела, схватила и доживјела рат у своме крају, у БиХ, у СФРЈ, држави коју је вољела па изгубила. Исписивала је странице, детаљно описивала догађаје, сјећање на град у којем је рођена, на пријатеље у миру и рату, трагање за далеким и слободним мјестом у свијету, гдје се не пуца из оружја и живи без стреса, без страха за породицу и за себе… Тако је настала прва књига „Живот је у надању”. Нада каже да су то њена размишљања, ставови, погледи на живот и свијет уоквирен невидљивим, али јасним нитима током њених 30 година у Холандији.
„Почела сам копати по сјећањима и одсликавати их на папиру. Сјећање је било друго име за храброст, јер моја сјећања нису лијепа. Ипак, неколико стотина страница изашло је из мене, а три издавачке куће, којима сам доставила рукопис прве књиге, понудиле су уговор и сарадњу. Нова страница мога живота отворена је, тако, 2016. године”, објашњава Голићева судбоносну годину и догађај, када је отворила врата новог свијета литературе. Прву као и наредне књиге, испричала нам је у Новој Тополи, гдје је поводом Ускрса дошла у посјету мајци Марији, заправо је срочио живот. Она је само записивала, обично ноћу, сљедећи свој инстинкт и замршене путеве којим се пробијала, бјежећи од рата. Њена прича је потресна, а сјећања свјежа. Тешко је, из свега разазнати шта је књига, а шта живот. Заправо, све је једно, исто, заједничко, толико исплетено да не вреди ни тражити разлику између књиге и живота.
„Мене свака прича враћа на почетак, на ратно вријеме у Зеници, на моју кућну адресу, у Улици Мехмеда Ћурковића 8а. Ту сам стекла прве спознаје о животу, о слободи и људима. Ту сам провела срећну младост, заједно са братом Младенком, који такође живи у Холандији, у Амстердаму, мајком Маријом, оцем Бором…”
Преко Вареша, Пала, Сокоца и Новог Сада, 1993. године доспјела је у Холандију. Њено путовање од Зенице до Амстердама трајало је мјесец и пет дана. Прво је из БиХ прешла у Србију, затим преко Мађарске, Чешке и Немачке дошла у Холандију.
„Користила сам лажне документе. У Зеници сам била муслиманка, у Варешу Хрватица, а на Палама Српкиња”, прича Голићева.
Оставила је све, фотографије, успомене, стан… Није ме интересовало, појашњава, на коју страну свијета ћу кренути, „једино је било важно што даље од рата, граната, од ужасних призора и неописиве људске патње”. Послије шест премјештаја у избјегличким центрима у Холандији, а након осам мјесеци добила је статус азиланта, а уз то стан и посао.
„Тамо сам почела учити језик, упознавати људе радећи у великом предузећу које се бави осигурањима и пензијама”, објашњава наша саговорница.
Доласком у Холандију, каже, није пристала да буде бледи дио масе.
„Нада на мом матерњем језику, објаснила сам пријатељима, има значење вере у боље сутра. Нада и надање ме држе у животу и дају ми снагу”, прича Нада показујући нам недавно објављени роман „Дневник моје мајке”. У поговору професор Дарио Гвозден написао је: „Борба између љубави и гријеха испунила је странице овог романа и учинила да оне постану натопљене искреном људском емоцијом и насушном потребом да нам гријеси буду опроштени.”
Извини, душо, за играчке нема мјеста
На почетку рата у БиХ Нада је имала 34 године, била је самохрана мајка дјечака од 10 година. Вјеровала је да ће рат престати, али се то није догодило. У том ишчекивању прошла је прва година.
„Након експлозија поред кућног прозора, којег су полупали гелери, одлучила сам отићи, било куда, одмах, било како… Најнужније ствари ставила сам у двије мале ташне. И кренула”, присјећа се Нада. Са сином, Данијелом Морићем, кренула је у непознато, али одлучна да стигне у бољи свијет од оног који је задесио њен град. „Син ме питао да ли може поњети неке своје играчке. И аутић, драги поклон деда Боре. Нажалост, морала сам му рећи, не. Извини, душо, за играчке немамо мјеста”, сјећа са Нада.
