Ни послије готово пола вијека, колико живи у Београду, Мирослав Вујић, машински инжењер из Јабланице, села у градишком Поткозарју, није заборавио завичај.
Кључни догађаји из историје породице Вујић
1912. – Милош Вујић одлази у Америку, ради у руднику у Западној Вирџинији
1919. – Повратак из САД у Јабланицу
1942. – Одвођење породице у логор Стара Градишка
1945. – Повратак из Њемачке у спаљено село
1961. – Први бицикл у Јабланици
Он у родну кућу, са бројем четири, која је одавно празна и пуста, често долази да би наложио ватру и оживио успомене. Оне су у његовим причама и старим фотографијама.
„Мој дјед Милош радио је у америчким рудницима почетком прошлог вијека. Заједно са неколико комшија и рођака, 1912. године, запутио се у Амстердам. У луци се укрцао у брод и послије 18 дана пловидбе, стигао у Америку. Код куће је оставио супругу и кћерку од годину дана. Тамо је радио до 1919. године. И вратио се“, прича Мирослав о своме дједу. Његове фотографије из америчког рудника, из Западне Вирџиније, а касније и њемачког заробљеништва, чува као драгу успомену.
Пут у Америку 1912. године
Када је Милош Вујић стигао у Америку, имао је 47 долара. У далекој земљи, преко мора и океана, дочекао га је Дако Шумоња, поријеклом из истог села.
Посједовао је ресторан и спаваће собе, бавио се угоститељством. Дошљацима из завичаја увелико је помогао. Смјестио их је код себе и обезбиједио храну, док се не снађу. Послије свјетске економске кризе, изазване Првим свјетским ратом, Милош и његови земљаци напустили су рудник и Америку, и вратили се у Јабланицу. Неколико година касније, вратио се и Дако са породицом. Није слутио каква судбина га чека. Убијен је у јасеновачком логору.
Повратак из Америке и трагична судбина у рату
„Милоша, заједно са још шесторо укућана, женом и дјецом, усташе су 1942. године одвеле у логор Стара Градишка. Успио је стоку и живину да пусти, да не скапава повезана у штали, а њему, како буде, говорио је. Из логора, он и син Милан одведени су на рад у Њемачку, гдје су дочекали крај рата. Из Њемачке, у Јабланицу, гдје је све спаљено, дошли су пјешке.“
Фотографије као свједочанство времена
Међу старим фотографијама које чува Мирослав Вујић, осим дједа Милоша, двије су посебно интересантне. На једној, снимљеној 1940. године, је његова тетка Зорка са школским другарицама, а на другој тетка Лепа Вилић на бициклу.
Први бицикл у селу
„Тетки, сестри моје мајке, бицикл је 1961. године купио мој отац Бранко. Довезао га је из Бањалуке. Тај бицикл, први у селу, послужио је многима да науче управљати овим превозним средством. Навече, тетка Лепа је бицикл чувала у спаваћој соби, поред кревета“, испричао нам је Мирослав. Он је сачувао и фотографију која свједочи о школству у Јабланици:
„Међу 250 малишана, 1940. године, била је моја тетка Зорка, Милошева кћерка, са још четири дјевојчице. У то вријеме за женску дјецу школовање није било обавезно. Дјед Милош је сматрао да кћерке треба школовати да би им касније било лакше, а синови могу радити и у руднику, као он.“
Козара у срцу и Београд као дом
Мирослав, као и његови преци, чува успомену на завичај. Он и његова супруга Милка често из Београда долазе у Јабланицу да наложе ватру у кући гдје одавно нико не живи.
„Носталгично смо везани за завичај. Ја сам у Београду 47 година, али нисам заборавио своје село, Поткозарје и Козару. Дођем да бих прошао њивама и шумама, гдје сам провео дјетињство, загазио у рјечицу Јабланицу, гдје сам помоћу тикава научио пливати. Овдје и биљка, и животиња, и природа са мном разговарају.“
Удружење Козарчана и његовање традиције
Мирослав је активан и у Удружењу Козарчана у Београду:
„Његујемо традицију ослободилаца Београда, бораца крајишких ратних јединица. У октобру 1945. године погинула су 123 Козарчанина који су јуришали против Нијемаца да би највећем српском граду донијели слободу. На њихове споменике, на Авали, сваке године полажемо цвијеће и одајемо почаст.“
Ово удружење сарађује са козарачким општинама и градовима. Прошле године, у Београду, домаћин сусрета била је Градишка, а ове године то ће бити Козарска Дубица. Мирослав каже да тековине ове славне планине чувају већином старији. Већина су старији, рођени овдје, у Поткозарју и на Козари, а живот су провели тамо, у Београду:
„Потомци Козарчана радије иду у Постојинску јаму, да виде човјечју рибицу, него на Козару, да се упознају са нашом историјом и чудесном љепотом природе. Мога сина Милоша, који носи име мога дједа, и кћерку Валентину, којој смо супруга и ја име дали по Рускињи Валентини Терешковој, космонауту и првој жени у свемиру, учимо да воле и чувају тековине Козаре, јер су ту и њихови породични коријени.“
Милан Пилиповић / Независне
