ГРАДИШКА – На сусрет бивших ученика Основне школе у Турјаку, који су осми разред завршили прије 60 година, Пејо Тадић је допутовао из Минесоте. У ову државу на сјеверу Америке отишао је прије тридесетак година, слиједећи своју срећну звијезду.
Има бројну породицу, а посебно је поносан на деветоро унучади. Сада је летио више од 18 сати да би стигао на школски час у Турјак.
„Срећан сам. У мени се пробудило неко друго вријеме, оживјело дјетињство, заискриле успомене. На лицима и у очима моје генерације препознао сам давнашње ђачко доба“, ријечима је Пејо насликао своје емоције.
Он је из родног Торлака, села на обронцима Козаре, који се у даљини назиру, пјешачио до школе.
Ишао је пречицама, преко њива, пробијао се шумским стазама, газио преко Лубине, да би на вријеме стигао на наставу.
Већина Пејиних школских другова, поријеклом из Турјака, Грбаваца, Цимирота, Кијеваца, Драгеља, Јурковице, Челиновца, Јазовца, Мичија, на овај сусрет допутовала је из многих градова и држава. Дошли су из Словеније, Аустрије, Италије, Србије, Хрватске…
На прозивку, прије заједничког ручка, јавила су се 24 бивша школарца. Већина се уопште није видјела од ђачког растанка 1965. године.
Завољели се у основној школи
„Данас смо се упознавали по други пут. Вријеме је учинило своје“, казала је Душка Чикић. Она је дошла заједно са супругом Савом.
„Нас двоје смо се завољели у основној. Ту смо се упознали и заједно кренули у живот“, појаснила је Душка, веома ангажована на организацији сусрета.
„Душка је сједила у првој клупи, а ја сам, посредством овдје присутне Лепе Борковић, која је сједила иза ње, слао цедуљице са порукама“, шаљиво је своје симпатије према школској другарици, а сада супрузи, објаснио Саво Чикић, рођен у Грбавцима.
„А шта сте писали у тим порукама“, знатижељно упитасмо Саву.
„Питао сам је да ли ће се удати за мене када порастемо“, одговорио је. Судбина је десетак година касније одредила да се њихови животни путеви сретну. Заувијек. Саво је у школу путовао бициклом без гума.
„Возио сам поред пута, њивом и ливадом, кроз кукуруз, јер је ту мекше“, описао је Чикић своје путовање у школу. Остали су ишли пјешке из својих села до Турјака.
„Не само до Турјака. Гдје год је требало, пјешачили смо. Није било аутобуса, ни аутомобила, осим понеког ‘фиће’, запрежна кола, ништа друго… И путеви су били лоши“, казао је Душан Грубешић из Трновца, сада Бањалучанин, који је завршио Војну школу у Подгорици.
„Ми смо ишли у два одјељења, са по 42 ученика. Наше разредне старјешине су Здравко Савановић и Мехдија Мисимовић. Они су нас учили ђачким, али и животним лекцијама. Говорили су да требамо ићи у школе, борити се за срећнији живот, наоружати се знањем, као највећом вриједношћу“, подсјетили су се свога ђаковања Симеун Вилендечић, Михајло Стојнић, Драган Јањанин, Бранка Грандић…
Допутовала из Љубљане
Драгиња Борковић, дјевојачки Самарџија, која је допутовала из Љубљане, своју генерацију из основне школе описала је као веома вриједну и узорну.
„Ми смо тешко живјели. Одрастали смо у времену сиромаштва, када се мало имало, али много жељело, хтјело, маштало. Моја генерација поднијела је велику жртву да би пронашла своје мјесто у друштву. Многи су завршили високе школе, изучили занате, формирали узорне породице“, казала је Драгиња Самарџија.
Она је своју школску другарицу Здравку Вранић, дјевојачког презимена Гвозденац, која живи у Лужанима, срела први пут послије завршетка школе у Турјаку.
„Здравку сам упамтила по надимку Вера. Године су прохујале као вјетар. За неповјеровати је да се тако нанизало шездесет љета. Моја другарица Здравка је сачувала исти дух, и ако се физички промијенила. Били смо дјеца, а сада пензионери“, емотивно је послије сусрета са школском другарицом испричала Драгиња Самарџија.
Бивше ученике уз пјесму и хармонику забављао је Михајло Бабић из Горње Јурковице, такође бивши ученик школе у Турјаку.
На прозивци 24 бивша ученика
На сусрету бивших ученика Основне школе у Турјаку били су Бранко Аџић, Радован Бојанић, Душанка и Лепа Борковић, Богдан Цвијић, Саво Чикић, Петар Чупић, Бранка Грандић, Душан Грубешић, Лука Мирјанић, Драгиња Самарџија, Јово, Михајло и Бранко Стојнић, Јово Липовац, Саво Трифуновић, Симеун Вилендечић, Драгутин Шмитран, Здравка Гвозденац, Борко Шокчевић, Драган Јањанин, Богдан Алексић, Љубинко Миљановић и Пејо Тадић.
