Ispovest dečaka koji je pobegao ustašama

U 54 knjige Vasilije Karan, najstariji pesnik i pripovedač Kozare, ispisao je hiljade stranica o ovoj planini ovenčanoj slavom, obeleženoj krvlju, stradanjem njenog naroda u Drugom svetskom ratu i logorima NDH. Sve što je napisao su potresna svedočanstva, jer se Vasilije seća vremena kada su gorela sela u Knešpolju i kada je iz rodnog Pogleđeva, u julu 1942. godine, sa majkom Petrom, braćom Mirkom i Rankom i sestrom Ankom krenuo u Jasenovac. Tamo nije stigao jer se usudio da beži. I uspeo je. O tim događajima i sada, u desetoj deceniji, piše i objavljuje knjige, priča na književnim tribinama. Vasilije je najstariji i najplodniji pesnik Kozare. Bog mu je, kaže, podario dug život i svež um, da piše i svedoči.

„Išli smo u dugoj koloni, nisam joj video ni početka ni kraja. Prestravljeni starci, žene i deca, koračajući sve bliže svojoj smrti, nosili su zavežljaje, malo hrane, tvrdi kruh od kukuruza ili koje zrno pšenice, skriveno u nedrima. Ustaše su nas pratile u stopu. Vikali su, urlali na srpsku nejač”, pamti Vasilije svoje ranjeno detinjstvo. Sa brda kojima su hodili videlo se celo Knešpolje ili polje nevolje, kako je to zapisao Skender Kulenović. Koliko kuća, štala i drugih objekata u seoskom dvorištu, toliko crnih oblaka na nebu se videlo iz daljine.

„Knešpolje, gde sam čuvao stoku i igrao se, gorelo je, a mene teraju u Jasenovac. Tamo gde se umire, pomislio sam”, priča Vasilije, oživljavajući slike rata i masovnih stradanja njegovih Kozarčana. Ustaška pretnja, na putu za Jasenovac, posebno se urezala u njegovo sećanje.

„Na skrušeno pitanje moje majke gde idemo i kuda nas vode, ustaša je odbrusio, vodimo vas u Unu, ili u furunu (peć)”, priča Vasilije Karan, koji i sada, u desetoj deceniji, na kozarskim proplancima, ispred spomenika svojoj generaciji, koja se nije vratila iz rata, pripoveda o ovim događajima. I recituje svoje pesme. Trenutak kada je pobegao ispred ustaških pušaka i bajoneta pamti kao da je juče bio.

„Kada mi se ukazala prilika, prolazeći pored šumarka, moja majka, mokra od vrućine i straha, tiho je rekla da bežim, pa još jednom, tiše ponovila: ’beeežiii’… Nisam oklevao. Potrčao sam, preskočio kanal pored puta i strelovito bežao, što brže i što dalje. Ustaški meci kresali su grane na drveću koje su padale na mene, ali nisam se zaustavljao. Pobegao sam”, priča Vasilije pokazujući celu biblioteku knjiga u kojima je opisao doživljaje iz rata, i svoje detinjstvo u Kozari. Zato smatra da je 5. jul 1942. godine, kada je pobegao ispred ustaških cevi, zapravo njegov rođendan. Treći. U njegovim ličnim dokumentima, piše da je rođen 18. oktobra 1934. godine. Tako su državni činovnici upisali nakon rata, na osnovu svedoka. Majka mu je rekla da je rođen 8. aprila iste godine.

„Podivljao sam bez roditelja u šumi, ništa nisam znao osim da bežim. Plašio sam se ljudi. I od njih sam bežao. Bio sam divlje dete. Nisam imao šta da jedem, samo šumske jagode. Lizao sam rosu i odbačene nemačke konzerve”, opisuje Vasilije svoje višemesečno tumaranje Kozarom. Kada bi zaspao na trenutak, u nekoj vododerini, ukazivao mu se majčin poslednji pogled, osmeh dvogodišnje sestrice Anke, i njenih nekoliko belih zubića.

„Nikada za njen grob nisam saznao, da joj sveću upalim, ali sestrin lik dobro pamtim. To sećanje je jedina uspomena na moju malu Anku”, setno govori Vasilije, dugogodišnji učitelj, novinar i pisac sa Kozare.

„Bežeći tako, zaustavio sam se na mestu gde je bio naš zbeg i gde sam poslednji put video oca Blagoju. Poverovao sam da će baš tu da se vrati. Danima sam ga čekao, sanjao da će doći. Nisam ga dočekao”, veli Vasilije.

Posle rata do njega je stigla vest da je otac skončao na Starom sajmištu u Beogradu, u strašnim mukama. U smrtnom ropcu, u bunilu, gladan i žedan, izgrizao je prste na svojim rukama, i umro, kao kostur. U planini koju su pohodile različite vojske, upadao je u svakojake zamke, u neprijateljske rovove, u ruke domobranima, Nemcima i ustašama. Prvo je nabasao na domobrana. Bio je njegov zarobljenik.

„Kada zapucaju partizani, domobran i ja se skrivamo u rovu. Kada on ispali rafal iz mitraljeza, čaure padaju po meni. Molio sam ga da ne puca, govoreći da u partizanima imam rođake Dragutina i Đuru, komšiju Marjana i strica Jovana.” Na takve reakcije osmogodišnjaka, nesvesnog opasnosti, domobran je pretio: „Ne pričaj o partizanima. Da sam ustaša, uzeo bih nož i odmah te zaklao!”

„Kada me domobran oslobodio i dopustio da idem dalje, jer ni sam nije znao gde će, upao sam u ruke ustašama. Oni su me ubacili u pustu kuću, u selu Košuća, zakovali vrata i prozore. I otišli”, kaže Vasilije. Celu noć pokušavao je da izađe, ali nije uspeo. Tek izjutra u kuću su ušli Nemci, i odveli ga u sabirni logor u Bosanskoj Dubici. Nakon nekoliko dana, među više hiljada Dubičana dospeo je u logor NDH u Cerovljanima a potom u Daruvar, pa u selo Velika Barna u Grubišinom polju. Tu je sreo ujaka Stanka i ujnu Jovanku. Odatle je Vasilije opet pobegao ispred ustaških pušaka. U obližnjem naselju tražio je hranu. Tako je upoznao srpsku porodicu.

„Plemenita Mileva Marević, koju smatram pomajkom, okupala me i nahranila. Bio sam prljav, krastav i ušljiv. Lečila me, prihvatila kao sina”, pamti Vasilije Karan svoje ratno detinjstvo, svoje dželate i svoje dobrotvore. Čuvao je kod Marevića stoku, ali kada se posle nekoliko dana vratio sa livade, nikoga više nije bilo kod kuće. Sve je bilo razbacano, polupano. Ni Mileve nije bilo. Nikoga.

„Lutao sam njivama, tragao za voćem. Hodao po Slavoniji. Bila je već kasna jesen”, seća se Vasilije još jedne teške životne stranice.

Slučajno je sreo ujnu Jovanku, koja je takođe pobegla od ustaša. Njih dvoje, zajedno su, uglavnom noću, izbegavajući neprijateljske straže, krenuli u Kozaru, koja se nazirala u daljini. Danima su pešačili da bi napokon stigli u Kostajnicu, a odatle, bosi, po suvomrazici zaputili se kući, u spaljeno, obogaljeno i opustelo Knešpolje i Pogleđevo.

„Nisam imao gde, nego sam zanoćio ispod stare kruške. Tako sam hladnu jesenju noć, 1942. godine, posle nekoliko meseci stalnog bežanja, napokon proveo u svome selu. Narednog dana otišao sam u Jutroguštu kod Prijedora, gde su živeli tetka Mara i tetak Miloš. Tamo sam zatekao majku sa dvojicom braće. Oni su pobegli iz logora. Sestre Anke nije bilo, ona je, među hiljadama malih Kozarčana, umorena u Jasenovcu i bačena u Savu.”

Romani i zbirke pripovedaka

Najpoznatiji Karanovi romani su „Crveni tragovi”, „Kako sam dobio pismo od Hitlera”, „Sanjalice”, „Brazda Brane Banovića”, „Dobar dan, sirotinjo”, „Čerga”, „Plava svjetlost”, „Zov”, „Paklena varoš”, „Zvezde ne umiru”, „Na Pogleđevu trešnja zri” i druge. Prvi Karanov roman „Crveni tragovi” otkupljen je 1980. godine na konkursu novosadskog „Dnevnika”. Višestruko je nagrađivan za romane „Joja” i „U zemlji suza”, te za zbirku pripovedaka „Plač anđela”. Najnoviju knjigu pripovedaka „Danguba” objavio je krajem 2024, u devedesetoj godini.

Milan Pilipović / Politika