Немања Плотан (27) послије студија економије на Бечком универзитету и мастер студија међународних односа на Универзитету Оксфорд Брукс у Великој Британији, сврстао се у ред младих и веома успјешних Градишчана који свој град, на најбољи начин представља у свијету. Плотан је такође стипендиста Краљевог колеџа из Лондона, гдје похађа студиј из финансијске и монетарне политике. Жеља му је, каже, да заврши докторске студије из Међународних односа на Универзитету у Великој Британији.
Активан је и у међународним организацијама, аустријском парламенту, сталној мисији БиХ при ОЕБС-у, УН-у, те актер значајних политичких форума у земљама Европске уније. Пише чланке за италијански геополитички магазин Еаст Wест, а ради као пројект менаџер за ГЕА групу у Бечу. Дугачак је списак
Плотанових ангажовања. Он је представља младе региона при свјетски познатој невладиној организацији „Чатам хаус“ у Лондону, истраживачки је асистент у европском Центру за међународну политичку економију у Бриселу.
Шта је било пресудно за одлазак из Градишке, на школоавње у Аустрију?
-Пресудно је било трагање за бољим академским и пословним условима за лични раст и напредак. Водим се крилатицом да риба не може да прерасте свој акваријум, па је и неопходно било да пронађем околину која може да ме подржи на мом путу личног раста. Ту су се посебно истакли градови као што су Беч и
Лондон, у којима је мој труд итекако био награђен. Наравно, један од главних разлога, поред личних амбиција, јесте итекако била жеља да кроз лични ангажман на међународној политичкој сцени допринесем развоју и друштвено-економској обнови своје отаџбине.
Гдје сте препознали своју шансу?
-Шансу нисам препознао, већ сам је створио. Наравно, ништа не би било могуће без финансијске и моралне подршке коју ми је пружила моја породица и тиме ми омогућила јак темељ на којем је било могуће градити бољу будућност. У сваком случају, важно је дефинисати своје „зашто“, јер је управо та унутрашња мотивација, која се обично налази дубоко у нашем срцу, испод друштвених програма и ограничавајућих увјерења, онај фактор који нас гура напред и у моментима када плодови нашег рада нису још увијек видљиви. Ако нам је једини мотиватор екстерна валидација и краткорочни успјех, онда је и срећа кратког рока. Успјех се гради корак по корак и често уз велику дисциплину, али то ништа неће промјенити ако не вјерујемо у себе и свој успјех. Ја сам одувијек живио са дубоким осјећајем да ми је успјех загарантован, што је понекад само по себи било довољно да скупим храброст за сваки наредни корак. Дакле, важно је фокусирати се на ствари које контролишемо, а остале да препустимо некој виши сили и с временом ће се звијезде посложити, а резултати појавити.
На колико одрицања су спремни студенти из региона, током школовања и касније, у земљама Европске уније? У чему је предност а у чему хендикеп.
-Велика је шанса што се у земљама као што је Аустрија награђују рад и труд. Сваки почетак је тежак, а посебно онај који нас тјера да започнемо свој живот са нуле у страној земљи. Из мог искуства постоје двије групе студената са наших простора: онима којима су родитељи све омогућили и који имају гдје да се врате и они који морају за све да се самостално изборе. Обично је ова друга група студената та која на крају заврши факултет и оствари неки бољи живот. Познајем много младих људи који долазе из имућнијих породица и који нису били спремни да изађу из своје зоне комфора. Утисак је одувијек био да је запад нека обећана земља и да нас тамо чека бољи живот чим се преселимо. Реалност је доста другачија- човјек се мора више борити, више радити и учити, али и награда је много већа. Нажалост многи млади људи одустају од студирања у иностранству чим се суоче са неким потешкоћама на путу, а таквих има доста. Највећи хендикеп је босанско држављанство. У Аустрији је за грађане Европске Уније студирање бесплатно, док босански студенти морају да плаћају за сваки семестар око 740 еура на државним факултетима.Поред тога, грађани БиХ су ограничени да раде само 20 сати седмично и за то вам треба посебна радна дозвола, која се чека између 1 и 3 мјесеци. То драстично сужава избор доступних послова, у корист студената из Европске Уније, због чега су студенти из БиХ често у поприлично незавидној позицији.
Који период је за Вас, као и Ваше колеге, најтежи?
– Најтежа је прва година на курсу језика и прва година на факултету. Неопходно је да прође један извјестан период док се не навикнемо на нову околину и док не формирамо неки нови круг људи на које се можемо ослонити. Због бирократских ограничености које долазе уз пасош из БиХ, првих 5 година је за мене лично било испуњено великим бројем изазова које није било лако пребродити. Наравно, уз подршку породице и пријатеља све је могуће, али не треба гајити илузије како је живот на западу лаган. Много се ради, али уз рад долази и раст и побољшање нашег животног стандарда.
Како Аустријаци и други Европљани доживљавају БиХ?
-Нажалост, у Аустрији и остатку ЕУ је и даље главна асоцијација на БиХ управо распад Југославије и крвави грађански рат. Босна је често виђена као исламска земља која је заостала у развоју или као мјесто гдје се догодио атентат на Франца Фердинанда и гдје је почео Први свјетски рат. Иако у Аустрији све људе који
долазе са еx-Yу простора управо и класификују као „Југосе“, такви стереотипи нису заступљени у случају Хрватске, која има историјски гледано, јачу и дужу везу са Аустријом, што је још више дошло до изражаја са наглим развојем туризма у Хрватској. Интерес за БиХ није посебно изражен, иако је и БиХ једно вријеме
била дио Аустро-Угарског царства. У новинама често се спомињу предсједник Републике Српске Милорад Додик и предсједник Србије Александар Вучић, који су обично представљени као ауторитарни националисти који константно генеришу нестабилност у региону. То је негдје заоставштина спољне политике Аустро-Угарске која је негативно гледала на Србију и Србе, али и одраз пропагандне машинерије западних медија које су оставиле несагледиве посљедице по имиџ Срба у Европи. Утисак је да су кроз вишевјековне процесе Аустријанци доминантно формирали негативне погледе и предрасуде у односу на регион и народе из региона. На моје лично изненађење, људи из Велике Британије отворенијег ума приступају разговору. Често се мучим да објасним гдје се Градишка налази, па морам Бањалуку да наведем, што у 30 одсто случајева обично ријеши проблем. Наравно, када подјелим историјске податке
везане за регион и мој град, као што је старо римско насеље Сербинум или податак да су на овим подручјима ударени темељи модерне европске цивилизације, што је посебно уочљиво на налазиштима као што је Лепенски Вир, Винча, али и на подручју данашње Доње Долине, видим велику заинтересованост. Вјерујем да БиХ треба више да одвоји за археолошка ископавања, развој туризма и промоцију историјског наслеђа БиХ. Кроз такве кораке се постепено руше предрасуде.
Колико је интересовање за Републику Српску, за БиХ и уопште за догађаје који нас овдје веома оптерећују?
-Мало је интересовање, али то је резултат нашег нерада. БИХ и Република Српска имају много да понуде у духовном, филозофском, историјском и културном формату. Проблем на западу је обично мањак квалитетног писаног и видео материјала који може тамошње студенте и професоре више да заинтересује за земљу и регион. Једноставно, не постоји велики број асоцијација на земљу и регион осим грађанског рата. Прелијепа природа, историјско богатство, домаћа кухиња и великодушност људи са ових простора су неке од ствари које треба више промовисати у иностранству. Мислим да је неопходно омогућити да већи број ЕУ студената долазе у БиХ на размјену, али и да се наши професори умрежавају са колегама из иностранства кроз семинаре и конференције. Такав један вид академске размјене би засигурно поправио слику БиХ и Републике Српске у свијету.
Да ли у у географској позицији Гардишке и њеној отворености, препознајете озбиљну економску и друштвену перспективу?
– Један од великих одредница за успјех држава јесте географија, а за наш регион је то обично била негативна варијабла. Тешко је имати развијено друштво ако на сваких тридесетак година ви изнова пролазите кроз рат, што вас тјера да ресурсе поново улажете у обнову друштва. Када је економија у питању, главни проблем је квалитет државних институција. Да би једна земља могла да се развија, неопходно је да има инклузивне политичке институције. Нажалост, све државе у региону функционишу по страначкој основи, чиме се урушава меритократија, што води ка лошој расподјели ресурса, одливу мозгова, негативном природном прираштају, високом степену корупције и осталим симптомима друштва у распаду. Комунистички модел развоја економије је неодржив на дуге стазе, а у нашем случају је био условљен великим бројем кредита која је Југославија добила од САД за вријеме Хладног рата. Ми живимо у времену када су дошле на наплату све одлуке које су се противиле економским законима, а које су биле вођене искључиво комунистичким принципима. У последње вријеме се спомиње литијум као потенцијални вид изласка из лоше економске ситуације, али плашим се да ће то само да погорша економску ситуацију, поред потенцијалне еколошке катастрофе. Докле год политичке институције буди екстрактивне, имаћемо неразвијену економију, која ће само још више повећати економске неједнакости у друштву. У политици фале млади људи, идеја и визија. Утисак је да се ништа конкретно није промјенило у посљедних 30 година. Безидејност и летаргија су завладали на читавој политичкој сцени, што је одраз културолошке и системске деградације која је резултат комунистичке партије Југославије и њихове накарадне политике. О спољној политици не вриједи ни говорити, с обзиром да унутрашња
не функционише. Довољно је рећи да Босна и Херцеговина нема закон о дипломатији. Дакле у пракси имамо јако мален број амбасадора који су каријерне дипломате, што је својеврсна катастрофа за читаву БиХ.
Која су историјска наслијеђа и догађаји, одредили садашњи статус Срба на овом подручју?
Историјски смо као народ доживјели стравичне догађаје и још увијек се негдје психилошки и економски опорављамо од тога. Вјерујем да нас је период под Османским царством културолошки и духовно заледио и ускратио нас на путу колективне друштвене еволуције. Често чујем како БиХ и регион касни за Европом неких педесетак година, а разлог за то је управо период под Османским царством. Од тада народи не вјерују држави и немају изграђену свијест о важности државних институција као једног система који човјеку може пружити неопходан простор на путу његове личне само-актуализације. Демократија не може тако ефикасно да функционише, с обзиром на њезин кратак историјски континуитет на овим просторима. Често приликом идентификовања проблема, појединци упирају прсте у одређене политичаре и њих за све криве. Проблем је систем који награђује један вид преступничког понашања, што утиче итекако на морал колектива. Таленат и рад се ријетко награђују, ако их систем уопште препозна. То је све одраз духовног канцера званог комунизам, који је под окриљем хуманизма и колективног добра уназадио овај простор у свим сферама. Сурова истина је да је управо политика Коминтерне и комунистичке партије Југославије од региона направила темпирајућу бомбу а људе довела у стање апсолутног анимализма.
Излаз из овако лоше позиције је прије свега реформа школства, које је још увијек у великој мјери под утицајем комуниситчке прошлости. Када би дошло до комплетне реформе школства, за 20 година би имали нову генерацију која би имала изграђену свијест и која би својим дејствовањем могла да спроведе неопходне системске промјене. Поред тога, највећи проблем са којим се суочавамо је висок ниво корупције у свим сферама друштва. Неопходно је успоставити баланс моћи у држави, гдје законодавна, извршна и судска власт надгледају једна другу, а за то је неопходна већи ниво транспарентности. Сви у себи имамо унутурашњег цара којег треба држати под контролом. На личном нивоу се то постиже духовним радом на себи, док се на колективном постиже успоставом баланса моћи. Може ли Балкан, са својим народима, који су ус талном сукобу и неразумијевању једних за друге, обезбиједити дуготрајнији континуитет мира и стабилности.
-Показало се кроз историју да је на Балкану скоро па и немогуће остварити континуирану политичку стабилност. Нажалост, стање политике је одраз колетивног нивоа свјести, који је главни генератор нестабилности на Балкану. Истина је да су се кроз историју ломила копља великих сила на Балкану, што је оставило несагледиве посљедице по народ на овим просторима. Ништа другачије није ни данас, међутим, због огромног нивоа колективне и трансгенерацијске трауме, оваква геополитичка превирања имају још већи ефекат на наш регион. Уз то, земље бивше Југославије нису тако успјешно прошле кроз шок терапију, када је копитализам замјенио комунизам. Наше државе више личе на крими-економију која је владала Русијом деведесетих година, него на пољски модел економије који расте из године у годину.
Како би изашли из тренутне ситуације, неопходно је спровести низ реформи које ће обухватити све сфере друштва.
Да се вратимо на историјско наслијеђе Градишке. У чему је оно битно.
-Треба радити на историјском наслеђу града, који би заинтересовао свјетску јавност за град и тако привукао директне стране инвестиције. Пољопривреда треба да игра велику улогу, али исто тако и предузетништво, гдје млади људи требају прије свега да се истакну. Ту би требала општина града да ускочи и да младим људима омогући логистичку и менторску помоћ. Имамо велики број успјешних предузетника у граду и вјерујем да би требало њихово знање искористити кроз менторинг програм за младе људе. Циљ би требао да буде да се јача економија града кроз раст и развој младе популације и њезиних капацитета. Тиме би се послала јака порука да са успјехом и растом младих људи, расте и град Градишка. Велики је пропуст одсуство високо-образвоних установа, као што су факултети, које овај град у многим аспектима коче у даљем развоју. Вјерујем да би један такав менторинг програм био мали корак у добром правцу.
САВЈЕТ МАТУРАНТИМА
Шта бисте препоручили, посавјетовали матурантима, који су на прекретници, остати овдје, или студирати у иностранству. Нека упознају боље себе и своје жеље. Мислим да је у реду и „одморити“ једну годину прије доношења тако велике одлуке. Ја сам имао прилику да годину дана усавршавам језик, да радим и да размишљам да ли сам добар животни правац одабрао. Када сагледам уназад свој живот, управо због те године сам ту гдје јесам сад, јер ни у једном моменту нисам посумњао у своје изборе. Могуће је остварити успјех и са завршеним домаћим и страним факултетом, то је све до појединца. Наравно, велику улогу игра и околина у којем тај појединац одраста и развија се и вјерујем да је у том аспекту бољи избор иностранство. Додуше, у времену дигитализације, могуће је ту околину пронаћи и у дигиталном свијету. Докле год слушамо себе и свој унутрашњи глас, нећемо погријешити у избору.
СТУДИРАЊЕ У ИНОСТРАНСТВУ
Немању Плотана такође смо питали, које су предности студирања у иностранству?
Предности иностранства су безбројне. Бољи животни стандарди, веће економске могућности, боља умрежаност са остатком свијета, квалитетнији и боље рангирани факултети, олакшан приступ свјетским стручњацима итд. На другу страну, мана ће увијек бити једна- нисте кући. Носталгија је присутна увијек негдје дубоко у човјеку који вапи за својим родним крајем и радосно му се враћа. На крају дана, ради се о два потпуно различита животна стила. Живот на западу је више оријентисан на појединца и његов лични напредак, тако да се више и ради и бори. Наравно, са тим долазе и разне материјалне награде. Живот на Балкау је у другу руку више оријентисан на колетив, породицу и пријатеље. Доста је спонтанији, али са њим долази честа брига ако нисте материјално опскрбљени. Све има своје предности и мане, могуће је успјети и пропасти и на једном и на другом дијелу континента. Важно је утврдити шта нас највише инспирише и то гањати свим срцем. Ни тада није успјех загарантован, али јесте ужитак у процесу. Живот је пут, а не дестинација и неопходно је изабрати онај пут који ће нам донијети највећи степен задовољства и радости.
Милан Пилиповић
