На дједовини у Јазовцу, у Поткозарју, гдје годинама, чак и деценијама нико не живи, Ранко Трифуновић, водоинсталатер из Бок Јанковца код Градишке, одлучио је да заустави пропадање овог старинског, а њему драгог имања.
„Све то било је обрасло у трње и шибље, у шуму, да се ни ловачки пас није могао провући“, рапортира Ранко, упознајући нас са стањем на имању, поред пута Јазовац – Челиновац.
Старе шљиве је почупао, неке оборила олуја, дио стабала остарио и осушио се. Планира овдје засадити млади шљивик, подићи опет ранке, савке, савићанке, да буде као некада. И да има ракије шљивовице.
Било је то лијепо мјесто за живот, каже Ранко, ваздушна бања, природна љепота, поред које је требало стати и гледати околна брда и планине, а никад их се нагледати.
„Сада се поред старе куће, окућнице, некада плодних, а сада запуштених њива, може стати и кукати, а старудија никако нагледати и начудити, зашто је тако. Није то, одмах да се изјасним, само случај на мојој дједовини, него многим имањима у овом питомом поткозарском крају“, тугаљиво прича Ранко, прилично уморан и знојем окупан, непоправљиви заљубљеник у воћке, у јабуке шипуње, ђедоваче, петроваче, и крушке јерибасме, у карамут, којих је некада било много.
Да нас поведеш на ранч, у воћњак, тамо гдје проводиш највише времена, предложисмо домаћину. И кренусмо, уским путем, кроз шумарак, па завојем у низину, поред потока. Ранко пред нама, иде полако, загледа, објашњава свако стабло, шумско дрво или оронулу стогодишњу воћку саплетену вињагом и зеленом дивљом лозом.
„Свега ту има, само треба снаге и рада, требало би овдје живјети па да се све врати у нормално стање, овако долазим повремено, колико могу, али то није довољно“, упозорава овај заљубљеник у село, у њиве и воћњаке.
Поред новог засада, гдје свега има, сађеног руком нашег домаћина, бијела техника, сасвим другачије намјене, у складу са водоинсталатерским маштаријама. Одмах угледасмо замрзивач у земљи, изнад површине само поклопац и фрижидер на тополи. Ту је и мали рибњак, идила која се мало гдје може видјети. Ранко све показује, објашњава, прича детаљно и сликовито:
„Пецана, шпорет укопан у земљу, има свашта, замрзивач сам искористио за шахт, боља је изолација од бетонских шахтова, а ништа не кошта. Фрижидер је заправо укопана бачва, љети је температура од девет до 12 степени, значи природа хлади. Фрижидер, који сам користио у кући, сада има функцију висеће кухиње, на тополи. Класичан кухињски елеменат од дрвета не могу држати вани, због атмосферског утицаја и лоше изолације. Овај не пропада, има добру изолацију, у функцији, добро диктује, штити од кише, сунца, али и мрава, црва, змија…“
Још један замрзивач има функцију оставе, за водено цријево, алат, за све… Он је под кључем, има катанац. У средини је башта, ограђена, због дивљачи, детаљно Ранко Трифуновић описује своје новотарије.
„Планирао сам наводњавање из рибњака, јер развијам еколошку производњу. У рибњаку имам разне врсте рибе, лињак, шаран, бабушка, штука, а у воћњаку много врста домаћег воћа, можда и педесет. Стабала има 250. То су јабука, крушка, шљива, донио сам их из многих села у Поткозарју“, описује и показује свој амбијент, гдје се, како каже, најљепше осјећа, најбоље одмара и ради оно што воли, не марећи за било чије коментаре.
Осама и чамотиња
Овуда се није могло проћи, све је било тотално запуштено. То је моја дједовина, гдје годинама нико не живи. Нема народа, 500 метара од пута, потпуни мир, тишина… И да ти још кажем коју, опрости ако је непримјерено. Овдје бих могао бити го, без одјеће, данима, а да ме нико не види таквог, јер никога нема, нити ико долази, нити пролази. Нема ни у селу народа, ето, тако се овдје живи. Ако ме разумијеш!
Тако рече Ранко Трифуновић.
Махнусмо на поласку, а он остаде да осмисли шта је најважније, прво на распореду за крчидбу, потом за садњу воћака. Можда, додаде, некада, некоме, све то и затреба.
аутор/фото Милан Пилиповић, Независне
