На часу историје, у Основној школи у Врбашкој код Градишке, наставник утврђује градиво о СФР Југославији. Помиње Други свјетски рат, Друго засједање АВНОЈ-а у Јајцу, гдје је 29. новембра 1943. године створена бивша држава и пита ученике ко је био врховни командант и доживотни предсједник СФРЈ. Нико се не јавља. Наставник је одлучио да помогне.
„Знате ли ко је био Тито“, упита.
Руку увис подигоше Милица и Никола Мисимовић. Брат и сестра. Близанци. Они су сигурни да знају одговор.
„Хајде, кажите, ко је Тито“, рече наставник.
„Тито је наш тата“, углас одговорише ова два ђака.
„Он је варилац, ради у Глини, у Хрватској, а кући долази сваког петка. Онда коси траву око куће и сије башту са мамом“, допунише Милица и Никола свој одговор. И други ученици досјетише се да би то могао бити тачан одговор.
„Да, господине наставниче, Тито је њихов тата, то је истина“, потврди дјечак из истог краја.
Тито Мисимовић је рођен 30. октобра 1986. године у Јабланици, селу тридесетак километара од Градишке. Његов отац Витомир Мисимовић, повратник из Аустралије, одлучио је да сину, шест година након смрти Јосипа Броза Тита, надјене његово име.
„То је дуга прича, више комична него озбиљна. Мој отац није био љубитељ Југославије, нити је Броз био његова омиљена личност. Напротив. Волио је Краљевину Југославију, Дражу Михаиловића, династију Карађорђевића… Зато је моме старијем брату дао име Карађорђе. Тита је често псовао, а то је било кажњиво. Чим помене Тита, код куће или у кафани, неко дојави и ето полиције. Зато је он из револта мени одредио име, не марећи шта о томе мисли моја мајка Милена, мада она није била против његовог избора имена. У односу према Титу ни послије није ништа промијенио. Имао је само другачији изговор пред полицијом. Говорио је: ‘Другови, џаба сте дошли, не псујем ја вашег, него свога Титу'“.
Тито Мисимовић каже да је у најранијем дјетињству постао жртва политике, мада тога није био ни свјестан.
Нове неприлике настале су у школи, када су га вршњаци задиркивали, јер нико није имао такво име.
„Тада сам био постиђен, не схватајући због чега сам другачији и зашто свако тражи да му појасним своје име. Касније сам се навикао и нисам помишљао да га мијењам. А било је много различитих ситуација – позитивних и негативних“, прича нам Тито, наводећи много примјера за своју тврдњу. Када је у матичне књиге у Градишци уписивао старијег сина Немању, сада ученика завршног разреда основне школе, службеница је исказала видну симпатију за његово име.
„Стигао сам у посљедњи минут радног времена. Службеница је већ паковала ствари. Требало је да крене кући. Када је затражила личну карту, тек да види и закаже термин наредног дана, изненадила се. ‘Због Тита ћу остати мимо радног времена’, рекла је. Обећала и урадила“.
На рачун имена Тито је профитирао и у саобраћају. Полицијска патрола га је зауставила зато што није упалио свјетло.
„Када су погледали моје документе, било је видно њихово изненађење. ‘Хеј’, каже полицајац колеги, ‘Дођи да видиш како је име возачу. Тито. Баш тако’. Распитивали су се још понешто о мом имену, вратили документе и опростили прекршај. ‘Сретно, друже Тито, други пут упали свјетло’, рекоше и махнуше ми, као и ја њима“.
Ипак, Тито је имао и неугодних ситуација… Највећа неприлика десила се приликом крштења дјеце, у цркви.
„Неће свештеник да крсти Титову дјецу. Каже: ‘Све може, али Тито не може у цркву’. Био је искључив. Дао нам је неко вријеме да се испред цркве, у дворишту, консултујем, да изаберем друго, црквено име. Видјевши да немам куда, да немам избора, договорио сам са кумом Томиславом Мијатовићем да прихватим његово име. Тако је у црквеним књигама заведено да је моје име Томислав“.
Титов отац је, послије Тита, стекао још једног сина којем је дао име Драгољуб, Драже, по Михаиловићу, врховном команданту Југословенске војске у отаџбини.
„Драже и ја смо у дјетињству много времена проводили заједно. Старији брат Карађорђе нас је чувао, пратио до школе. Био је задужен за нас двојицу када родитељи нису код куће. Када брат и ја идемо држећи се за руке комшије кажу: ‘Види како се воле Тито и Дража’, што је истина“.
Свакодневно, у различитим приликама и околностима, када изговори своје име, представи се и покаже личне документе углавном слиједи додатно питање.
„Кад сам се оженио сви су рекли: ‘Удала се Зора за Титу’. Једино Зора није била импресионирана тим именом, није ни подржавала ни оспоравала. На послу, у Глини, гдје радим неколико година, сви су то име прихватили сасвим нормално. Људи који се сјећају Тита и Југославије воле то име. Они ме нуде пићем и честитају. О Јосипу Брозу Титу не мислим ништа лоше. Напротив. Чуо сам и прочитао много позитивног о њему“.
Тито је изнио и план породичног излета, којем се радује његова цијела породица.
„Неколико година планирам са породицом отићи у Кумровец. Ваљда ће се и та жеља испунити за 25. мај ове године, на Брозов рођендан“.
Тито угостио Аџића
Тито Мисимовић се не бави политиком. Опсједнут је варилачким послом, изградњом куће, школовањем дјеце. Недавно је његову породицу, као узорну и вриједну, посјетио градишки градоначелник Зоран Аџић.
„Када ме у доколици познаници питају ко је највиши званичник којег си примио, као Тито, не чекају дуго одговор. То је Зоран Аџић, одговарам у таквим приликама“, каже Тито Мисимовић.
Милан Пилиповић / Независне
