Да би указао на важност старих заната у новом технолошком добу, Хикмет Хаџиалагић, инжењер машинства, дугогодишњи педагог, професор и директор средњих школа, спортски ентузијаста, али и хроничар града на Сави, исписује посљедње странице књиге о градишким занатлијама.
„Моји преци, првенствено дјед и отац, на мене су пренијели љубав према старим занатима. Од малих, али гласовитих занатских радњи вијековима су живјели многи Градишчани, преносили вјештине на млађе и подстицали их да раде, да стварају.“
О занатима и занатлијама Хикмет прича са задовољством, чак с усхићењем, срећан зато што успијева пронаћи суграђане који разумију и подржавају његове идеје и што разумију смисао и важност занатске дјелатности.
„То је у мени увијек тињало, та љубав према занатима, чак и послије завршетка студија машинства и рада у просвјети. Настојао сам, увођењем различитих смјерова и занимања у систем образовања, занатима омогућити више мјеста и простора, указати младим генерацијама ученика на важност заната“, присјећа се Хикмет Хаџиалагић, некада директор Школског центра у Градишци, програма и планова.
Многи бивши ученици, каже наш саговорник, постали су врсни мајстори, успјешни у привреди, власници занатских радњи, узори својим потомцима и средини у којој живе.
„Касније, када сам постао пензионер, посветио сам се изучавању старих заната. Прикупљао сам информације, свједочења, биљежио изјаве, записивао приче старијих Градишчана. На основу мога истраживања, дошао сам до податка да је у Градишци 19 заната нестало, угасило се… О томе, поред осталог, пишем у књизи коју ћу објавити ове године“, додаје он.
Нове технологије, сматра Хаџиалагић, другачије потребе и односи у друштву су, једноставно речено, помели старе занате.
То су бачвари, ковачи, воденичари, поткивачи, сарачи, плетари пчеларских трнки, ужари, израђивачи брусева, ситних кућански предмета…
Власти у оба бх. ентитета донијеле су законе и правилнике о старим занатима.
У Републици Српској то је учињено 2007. године. Смисао је, сматра Хикмет Хаџиалагић, у подстицању очувања старих заната, у охрабривању занатлија.
То је могуће, како је законом и регулисано, кроз повољну пореску политику, са малим или готово никаквим давањима. Организовање сајмова старих заната у Градишци представља велики допринос јединственој мисији очувања старих заната. Бањалучанин Александар Драгић за ткалачким стројем, Дарио Шкорић, посљедњи плетар трнки за пчеле из Јазовца, и ковач Рајко Бакић из Градишке, учесници једног од сајмова, изазвали су велико интересовање, а Хаџиалагићу дали за право. Зато су и они заузели важно поглавље у књизи.
Градови на Сави
Радио сам у градовима које спаја Сава. Прије повратка у родну Градишку, био сам запослен у Брчком, Босанском Шамцу и Босанском Броду.
У свим тим мјестима, закључио је Хаџиалагић, постојала је развијена занатска дјелатност, нарочито плетарство:
„Породице су живјеле од заната, своје производе показивале су на сајмовима и вашарима. Правили су музичке инструменте, ремење, алате. Највећа градишка предузећа, као и у другим градовима на Сави, настала су удруживањем занатлија. Они су унијели искуство, знање и опрему те су за неколико година мале радње претворили у велика предузећа.“
Књига о млиновима
Хикмет Хаџиалагић је недавно објавио књигу о савским млиновима, који су некада кориштени за мљевење жита те су представљали туристичку атракцију. Током прошлог вијека на Сави је било усидрено много млинова, у неком периоду чак 17, прича Хаџиалагић са великом сјетом, подсјетивши истовремо и на период своје младости.
„Ја сам био млад, а млинови стари. Ту, на Сави, поред млинова, љети смо се купали, скакали у воду, хватали за велико дрвено коло, а навече дуго сједили, свирали, пјевали, забављали се поред млинова“, упоређује наш саговорник двије епохе града у којем живи.
Градишки млинови, којих одавно нема на Сави, сачувани су на поштанским разгледницама, у књигама, у историјским документима, на умјетничким сликама, у новинским чланцима. Млинови су плутали на шупљим дрвеним трупцима или понтонима.
На њима су били млинска кућица и водено коло, а мирис брашна ширио се свуда на великој и плаховитој ријеци.
М. П.
Независне
