Десанка Рађевић рођена у селу Јабланица надомак Градишке по професији професор српског језика и књижевности већ шест година у пензији, овог петка пренијела нам је дио прича из свог живота.
Гостујући у емисији “Женски магазин” Десанка се присјетила свог дјетињства како каже била је несташна и немирна дјевојчица али јој је остало у лијепом сјећању. Истрајност и борбеност је наслиједила од своје мајке Радосаве, а оца Панту који је био једини преживјели потомак њене породице Стојнић у Другом свјетском рату се сјећа као једног мирног и доброг човјека .Мајка Радосава како каже Десанка била је кројачица у селу настојала је без обзира на противљење оца Панте да се кћерка Десанка школује .Као малу је шаље у Србију гђе завршава основно образовање. Сјећа се да је у малом завежљају носила грумен земље из Јабланице како би јој дани брже пролазили на школовању а потом се враћа у родну Градишку и ту завршава средњу економску школу.
Иако живот на селу није био лак родитељи су јој уз много рада обезбједили да оде на даљње школовање у Сарајево, гдје је у року завршила Вишу педагошку школу. Гостујући у Женском магазину Десанка нам је рекла да јој у најљепшем сјећању остало село Вилуси гдје је започела свој радни стаж као учитељица ,гдје упознаје супруга Љубу . У школству остаје да ради све до 1995 године.
До одласка у пензију искушала се у многим професијама. Радила је као учитељица, затим као одборница у тадашњој Општини Градишка, посланица у Народној скупштини али и у Вијећу народа Републике Српске.
Сада је како каже пензионерка која је и даље активна, тренутно обавља функцију предсједнице Удружења „Жена и породица“.
Човјек вриједи онолико колико има пријатеља па тако и Десанка каже да је богата жена и данас његује пријатељства са људима које је упознала како кроз посао тако и кроз удружење. Поред дружења са пријатељицама, времена нађе и за вез икона на платну. Круна живота једне жене су како каже дани које проводи у породичним дружењима са својом дјецом и унуцима.
С.М.
