Када је из родне Козаре распоређен у сеоску школу у Грбавцима, учитеља Драгутина Шмитрана дочекало је 140 ученика. Било је то прије више од четири деценије. Сада је школа у овом поткозарском селу затворена. У истом објекту станују учитељ са супругом Видом и његова бивша колегиница Милена Васиљевић. Осим њих, школска врата, нико не отвара.
-То је жалосно. Ово лијепо село има све мање становника. Ту сам радио 34 године. Прије Грбаваца радио сам у Горњој Јурковици и Цимиротима. Ипак, ово село прихватио сам као да сам ту рођен. Ту су рођена моја дјеца, син и кћерка, који су такође отишли, као и многи други Грбавчани – описује Шмитран, Грбавце и грбавачку школу као и проблем наталитета… О селу прича, као да исписује школску лекцију, писмени рад којег треба да прочитају његови ученици, комшије, омладина…
-Село је брежуљкасто, са безброј долина, потока, шумарака и воћњака, лијепих и модерних кућа. У Грбавцима су изграђени путеви, нема блата у селу, као некада а постоје и знаменити објекти, школа, црква… Ту је и споменик погинулим борцима неколико ратова и жртвама фашизма током њемачке и усташке офанзиве на Козару у Другом свјетском рату. У центру Грбаваца, до скора је постојао стари храст, у црквеном дворишту, испод којег се, од врућине или невремена, народ склањао, али га је олуја оборила – приповиједа учо Шмитран, као да ишчитава давнашњу школску задаћницу неког од својих најбољих ученика. А таквих је било много. Многе куће у Грбавцима су празне, због чега и и он жали. Омладина одлази а старији се не враћају него траже своје мјесто у другим мјестима и државама, далеко од родног краја. Учино сјећање на генерације ученика је свјеже а подаци прецизни, тачни. Некада су овдје, већ у јутро, чим Сунце избије иза козарских брда, у колонама притизало много школараца, од првог до шестог разреда.
– У Грбавцима је шесторазредна школа основана прије него у Турјаку који је центар овог краја и гдје постоји осмољетка. Сада, нажалост, често свједочим о сахранама, на гробљу у близини школе, у центру села. То је једино мјесто на које се Грбавчани враћају, из свијета, из других градова… Дешава се да покојника сељани и не познају, јер је давно отишао одавде – приповиједа Шмитран о љепотама и недаћама села којег је заволио у младости, многе генерације научио словима и првим животним лекцијама, указао на вриједности које треба његовати.
Био сам и учитељ и васпитач, прича нам поред школе у којој се одавно не чује школско звоно. Неки, од првих генерација су већ пензионери или су сасвим близу окончања радног вијека. -Сви моји ученици су ми једнако драгу, и млађи и старији. Сви ме уважавају, поштују, јављају се и поздрављају. То је мој највећи капитал и доказ да нисам бадава боравио толико година у овом селу – закључи учитељ Шмитран своју исповијест, на наша, сасвим неочекивана питања и случајан сусрет.
Милан Пилиповић
