Од када је оставио мистрију, одложио грађевински алат и напустио бауштеле у Њемачкој, гдје је радио више од четрдесет година, Слободан Бодо Суботић (74) из Доњих Карајзоваца у Лијевче пољу у пензионерским данима оживио је младалачку љубав према сликарству.
У ђачким данима, у Новој Тополи, када је био основац, његов наставник ликовног васпитања Вукашин Јанковић открио је Слободанов сликарски таленат.
„Осим петица и похвала из ликовног у основној школи, више од тога није могло. Школовање сам наставио у занатској школи у Градишци, тражио могућност да се што прије запослим, а за умјетност и за сликање нисам имао времена ни могућности“, прича Слободан.
Свој сан из младости остварио је пола вијека касније, далеко од родног краја, од Карајзоваца, Тополе и Градишке. Сада интензивно слика, излаже и живи у свом свијету умјетности, истовремено у сликама оживљавајући давнашње успомене.
„Сада имам изложбу у Градишци, а прије тога у Новој Тополи. Излагао сам своје слике и у Њемачкој, у граду Бруксал, гдје живим 53 године. Свака похвала ми годи, она ме охрабрује и подстиче, али уважавам и другачија мишљења. Нарочито корисним сматрам савјете академских и искуснијих сликара“, испричао нам је Суботић током припреме изложбе у граду на Сави, поводом 24. априла, Дана ослобођења Градишке у Другом свјетском рату.
Његова сликарска опсесија је природа, биљни и животињски свијет, али и људи. Његове боје су живе, свијетле, линије јасне, а порука пуна симболике.
„То је мој умјетнички отпор према сталном уништавању природе у свијету, али и похвала љепоти бистрих ријека и потока, чисте шуме, здравих ливада, које имамо, а не чувамо како бисмо требали и морали“, објашњава Бодо Суботић своју сликарску поруку, протест који кистом и бојом исказује на платну.
„Да ли сте сликали, бар повремено, током радног вијека, послије дана на грађевини“, питамо нашег саговорника.
„Не, нимало. Послије грађевине, напорног рада и тешког дана, нисам имао снаге ни концентрације за сликање. Оно је као идеја стално живјело у мени, у размишљанима, у машти. Вјеровао сам да ће доћи то вријеме када ће ми сликање постати најважније. И догодило се прије осам година, када сам пензионисан.“
Од тада Слободан Бодо Суботић живи нову младост, сада умјесто малтера, цигле, силикона, прозора и зидова високих зграда, окружен је бојом, платном, штафелајима…
„Да, једном давно, био сам млад, али та младост није ми подарила довољно задовољства и среће. Ова друга је богатија и потпунија. За срећну младост нису довољне само године, него љубав у себи и у другима, у блиским особама. Моју срећу чине и моја супруга Марија и син Александар, који ме подржавају. Они су моји први критичари, али реални и строги.“
Какав је осјећај завршити слику, питамо Суботића, међу његовим сликама великих формата, на којима су јата рибе, цвијеће, спаљена шума, очи жене, чежња, небеска ведрина.
„Слика је завршена када са мном проговори, када према теми коју приказује осјетим блискост. Ако тога нема, а дешава се, слику скидам са штафелаја или зида, и носим у подрум на дограђивање, на дорађивање, све док се такав осјећај у мени не промијени, не пробуди.“
Слободан највише времена, осим у Њемачкој, проводи у Поречу, гдје слика и одмара. У том мјесту на Хрватском приморју радио је три године послије одласка из родног села.
„Некада, прије 56 година у Пореч сам веома млад дошао за послом. Ту сам упознао и садашњу супругу, са којом сам три године касније преселио у Њемачку. Ово је мој повратак у Пореч, гдје сам први пут дошао као бравар, а сада као сликар и пензионер“, сјетно прича Слободан Бодо Суботић. И слика себе, свој свијет и успомене.
Независне / Милан Пилиповић
