
Када је Завичајни музеј у Градишци, недавно на православном гробљу Брестовчина, обновио старе споменике с почетка прошлог века, сазнало се да један припада Лепосави Костић, првој српској учитељици у овом граду. Трагом натписа и података са надгробног споменика од камена, израђеног у Београду, историчари су дошли до нових података о овој знаменитој личности српског школства.
Њена мисија у тадашњој Босни и Херцеговини почиње 25. априла 1882. године, када се, заједно са супругом Милошем Костићем јавила на оглас за учитеље у Српској конфесионалној школи у Градишци, објављен у часопису „Застава”. У огласу је била напомена да првенство имају муж и жена. Наведене су и погодности које школа нуди. Осим стана и огрева, учитељици је понуђена плата од 300 форинти, мада „може имати прихода по досадашњем нашем обичају, што око Божића, Св. Саве, Ускрса и спровода износи од 80 до 100 форинти”.
Учитељ би имао четири разреда мушке деце, „при чему би му у дужност спадало у цркви појати и у том децу обучавати, док би учитељица имала три разреда женске деце”.
У Градишку су тако 1. септембра 1882. године дошли Милош и Лепосава Костић, млади брачни пар. Одушевљени, спремни и потпуно свесни свога посла и задатка, „разгонили су мутне облаке од српске школе”. Таквим радом задобили су љубав својих ученика, њихових родитеља и грађана. Лепосава је тако постала прва српска учитељица у Градишци, наводи историчар Бојан Вујчић у књизи „Успона и пад малог Београда”. Она је овде радила од септембра 1882. до октобра 1887. године. Успела је повећати број одељења ученица са три на четири, што је сматрано великим успехом.
Према чланку који је о школи 1887. године објавио „Дабробосански источник” у броју четири, наводи се да су Женску четвороразредну школу похађале 32 ученице. Млади брачни пар је, по доласку у Српску основну школу у Босанској Градишци, увео нову методу наставног рада, која је дала веома добре резултате. У Градишци су Лепосава и Милош стекли три сина и кћерку, Владислава, Николу, Милана и Видосаву. Међутим, краткотрајну породичну идилу, урушила је смрт деце. Умрли су Милан и Видосава а 21. октобра 1887. године, у 24. години, и њихова мајка, учитељица Лепосава.
У „Босанској вили” 1. новембра исте године, један грађанин, како се аутор чланка потписао, опростио се најлепшим речима од учитељице Лепосаве Костић, износећи драгоцене податке о њој: „Лепосава (Павковић) Костић се родила у Сомбору 24. марта 1864. године од оца Јована Павковића и мајке Марије. Основну школу, као и Вишу девојачку школу, завршила је у Сомбору одличним успехом, а Српску препарандију у Сомбору завршила је 1881. године. Идуће године венчала се са Милошем Костићем, са којим је изродила четворо деце, од којих је двоје преживело. Покојница је месец дана после порода оболела и умрла 21. октобра у четири сата после подне, остављајући иза себе два синчића. Као мати служила је за пример свим грађанкама и српство је љубила. За време српско-бугарског рата је код госпођа Градишчанки сакупила лепу своту новца и три сандука одеће за српске рањенике. Опело покојници држао је протопрезвитер Цт. Н. Давидовић.”
Српско-православна црквено-школска општина је, из поштовања према покојној учитељици, а да би у грађанству остала дуготрајна успомена, фотографисала спровод. Девет фотографија је послала другим општинама а једну изложила уоквирену у школској дворани. Ниједна није сачувана.
У следећем броју „Босанске виле”, од 16. новембра 1887. године, породица Костић јавно је захвалила свима који су помогли последњи испраћај Лепосаве Костић, посебно црквено-школској општини за бесплатне ствари за спровод, свештенику Давидовићу и грађанству. Захвалу су потписали мајка Марија (Калуђеровић), супруг Милош те синови Никола и Владислав.

На споменику у Брестовчини пише: „Овде почива раба Божија Лепосава Костића, рођена Павковић, поред своје деце Видосаве и Милана, бив. прва вредна и уважена српска учитељица у Босанској Градишци од 1882. до 1887. године. Умрла 21/10 1887. у 24. години млађана живота. Овај вечити споменик подиже им ожалошћени супруг и отац Милош Костић, учитељ градишки.”
Извор:Политика / Милан Пилиповић



