Брдо Милана Поповића у Горњој Јурковици, градишком селу на обронцима Козаре, познато је у овом крају као громовито.
Ово узвишење, са којег се види неколико села, Миљевићи, Средња Јурковица, Трновац, Турјак, Шимићи, Бакинци, плус дио Козаре и Лијевче поља, све чешће походе знатижељници и новинари.
Ту најчешће ударају громови, шибају вјетрови и олује, а муње парају небо.
Дешава се то од раног прољећа до касне јесени. Постоји више научних тумачења ове појаве, која се преплићу са народним вјеровањима.
Народ овог краја муње и грмљавину најчешће приписује Светом Илији. Према народном вјеровању и традицији, Свети Илија се вози у ватреним кочијама које вуку четири коња, из чијих ноздрва избија пламен, а грмљавина је тутњава његових кола којима се вози по небу и облацима. Свети Илија Громовник, како га још зову у српском народу, пада у најсушније и најтоплије доба године.
Вјерује се да овај светитељ одређује када и гдје ће падати киша, гдје ће ударати громови и сијевати муње, а када и гдје ће бити суша. Обичај је у Јурковици и околини да се на Светог Илију, а то је 2. августа, не ради у пољу, да се не би навукао гњев светитеља. Када на Светог Илију пуцају громови, народ каже да то светац гађа ђаволе. Мјесто гдје гром удари је знак да се ту крије нечастиви.
Брдо, испод којег је чувена јурковачка пећина, богато је жељезном рудом која привлачи муње и громове, сматра Милан Поповић, који ову појаву приписује реалним, научно доказаним узроцима.
Он каже да приликом орања сваке године проналази руду и предмете од жељеза, као доказ о древним цивилизацијама на громовитом брду.
„У катастарским књигама пише да је то Савино брдо, мада је оно Миланово, то јест моје, али у народу познато је као громовито. Мало је година прошло без громова који су спалили жито на овом брду. На врху је вијековима постојао храст којег је гром оборио, а на његовом мјесту израстао садашњи храст, који доминира на врху, испод којег се заклањамо од кише или у његов хлад у вријеме велике врућине“, испричао нам је Милан Поповић.
Када се наоблачи, у вријеме сјетве или жетве, сви напуштају громовито брдо и журе што даље.
Чобани, који овдје напасају стада оваца или друге стоке, ужурбано бјеже када се муње укажу на небу изнад Козаре.
Вјерује се овдје да громове привлачи и усамљени храст на врху брда, које је највише у окружењу.
Физичари кажу да постоје правила гдје громови ударају. То су велики, равни терени или блага узвишења, као што је ово брдо. Гром бира путању са најмањом отпорношћу, односно највећом проводљивошћу. Громови чешће ударају на селима него у градовима, те је сасвим јасно да је у селу у вријеме грмљавине много ризичније него у урбаним насељима.
Новинари и Свети Илија
Громовито брдо у Горњој Јурковици све чешће походе новинарске екипе из региона. Они овдје снимају репортаже и путописе, животне приче које су веома интригантне.
Милан Поповић, пензионер и власник брда, веома темељито и маштовито прича о својим искуствима.
„Није ме страх, али сам опрезан. Не желим изазивати судбину нити пркосити Светом Илији. Зато се повучем када наиђу облаци са Козаре“, каже Поповић.
Милан Пилиповић / Независне
