Омиљен међу колегама, уважен међу пацијентима, бескрајно спреман да помогне, стално приправан да у свакој ситуацији стигне у прави час, стрпљив и доступан за свакога, у свим ситуацијама. Медицина је, за примаријуса др Саву Станишљевића, специјалисту пнеумофтизиологије, била жеља из дјетињства. И судбина. Рођен је 27. јануара 1945. године у селу Елезагићи. Основну школу завршио је у Новој Тополи, гимназију у Градишци а студиј медицине у Београду.
“Желио је да ради у своме крају. У близини породице, својих успомена из дјетињства и младости,” испричала нам је Радана Станишљевић, његова супруга, угледни професор српског језика и књижевности, поријеклом из Приједора. Упознали су се на факултету у главном граду тадашње државе, Југославије, заједнички изучавали науке, свако своју, и одредили заједнички животни пут. Након завршетка студија и повратка у Градишку, Саво се запослио у великој здравственој организацији, тадашњем Медицинском центру. Као млад љекар радио је у Горњим Подградцима и Турјаку. Ту је стицао прва, значајна искуства али и повјерење народа. Специјализацију пнеумофтизиологију завршио је у Загребу, на Институту за плућне болести и туберколозу. По повратку са специјализације распоређен је на Грудно одјељење а потом у Диспанзер за плућне болести Дома здравља. Ту је провео најдужи период, и доказао се у струци, стекао знање и углед који су резултирали звањем примаријуса. Писао и објављивао стручне радове.
“Др Саво Станишљевић је снажна личност, индивидуалац, упоран, карактеран, поштен. За њега је пацијенет мјера свега. Поштован због стручности и човјечности, постао је примјер млађима, мотив да га слиједе, ” кажу његови бивши сарадници.
Круна рада др Саве Станишљевића је брига о пацијенту. Зато га његови суграђани помињу са поштовањем. Био је оличење љекара који зна свој посао и воли људе.
Добитник је више признања, за успјехе у медицини и града, за друштвено ангажовање. У току рата, веома активно је прикупљао храну и друге потрепштина за војску Републике Српске али и све друге, сиромашне и ратом унесрећене. Дјеловао је у оквиру Хуманитарног друштва “Добротвор”.
Један мандат био је директор Дому здравља. Цијели радни вијек провео је на истом мјесту, у истој служби, само су се називи и организационе структуре мијењале. Пензионисан је прије деценију и по али га пацијенти и колеге памте, зато што је, како многи кажу, једнако успјешно лијечио знањем и ријечима, хуманошћу и разумијевањем, бригом за све болесне и унесрећене.
Милан ПИЛИПОВИЋ
