Одрастао у Дому “Лепа Радић”, међу стотинама дјечака и дјевојчица, ратне сирочади из козарских села, којима је Други свјетски рат одузео све, само није наду, Боро Мајданац из Кијеваца написао је небројено пјесама за дјецу. Најпознатије су „Распјевана вртешка“, „Уловио Тома сома“, “Хајде да пјевамо”, “Распјевана стаза Дједа Мраза”, “Фокенрол”, “Јапан у срцу”…
Његове пјесме су у музичким уџбеницима и приручницима, а једна, („Боле, Боле не боји се школе“) и у буквару првог разреда у Србији. Стиховима и музиком, створио је нови, другачији свијет. Он и сада, послије радног вијека у Архиву Србије, памти и прича о дому и домцима, чува слику Козаре и родног села Кијевци, која не блиједи ни послије осам деценија.
О дјетињству, бројној и сиромашној породици, овај пјесник, историчар, доктор наука, Београђанин од септембра 1966. године, говори са сетом.
“Сиромашно село Кијевци под Козаром. Нас једанаесторо браће и сестара, Остоја, Стево, Савка, Боро, Миладин, Драгица, Маријан, Вукашин, Слободан, Радивој и Ружа. Сви од оца Милована и мајке Стоје. Деветом дјетету, Слободану, кумовао је маршал Тито, 1958. године.”
Бори и његовом старијем брату Стеви, сан је био да постану глумци. Наступали су на сеоским приредбама, пред неколико стотина људи.
Када је закорачио у ђачки дом, чинило му се, да је цијели свијет његов и да не треба губити вријеме него кренути пуним једрима, наоружан маштом и жељом да се домогне највиших степеница знања и науке.
“У прољеће 1964. године, када сам похађао други разред гимназије, послао сам писмо Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, питајући, да ли могу да полажем аудицију за глумца. Убрзо ми је стигао позитиван одговор.”
Све то дешавало се, некако истовремено када је у дом ратне сирочади дошао нешто старији дјечак, којег су звали, Жика глумац. Био је стасит, од Боре старији годину или двије, крупног гласа и одлучног става. Касније је постао познати позоришни и филмски глумац Живомир Личанин који је дјечаку, занесењаку из Кијеваца, много помогао на пријемном испиту у Академском позоришту “Бранко Крсмановић“ у Београду.
Ипак, Боро Мајданац је на пријемни испит у Београд, послије консултација са учитељима, отишао касније, након завршетка школовања у Градишци.
“У јесен 1966. године дошао сам на студије у Београд, на Филозофски факултет, група историја. Једне вечери, излазећи из биоскопа „20. октобар“, примјетих у ходнику обавјештење о аудицији за пријем нових чланова у Академско позориште „Бранко Крсмановић“. Одлучих, без оклијевања, да се пријавим. У Балканску 4/И стигао сам око 22,30 часова,” описује Боро први глумачки корак. Није ни претпоставио да ће на пријемном испиту срести Жику, друга из дома који је нешто раније постао члан глумачког ансамбла.
“Опусти се, шапнуо ми је Жика, понашај се као да си у дому “Лепа Радић”. Рецитовао сам и глумио, вјероватно боље него икад прије. Мој Јеротије из “Сумњивог лица” био је одлично примљен. Али, дошла је на ред импровизација. Редитељ Дарко Татић је на сцену послао Жику, већ афирмисаног младог глумца. Мени је дао улогу господара, а Жики магарца, који се плаши да пређе пругу. Причао сам као навијен, трчкарао око Жике, гурао га, викао. Сви су се слатко смијали, а Жика укипљен њакао, стављајући ме на тешке муке. На крају је прешао пругу, а ја сам положио аудицију,” описао нам је Боро, једну од бројних животних епизода која је дубоко урезана у његово сјећање.
Убрзо је Боро Мајданац, добио прве улоге на филму и у позоришним представама „Хајде да се играмо” Јоакима Вујића, “Љубовнаја завист через једне ципеле и сестра из Ирига“, редитеља Мирослава Павићевића, заједно са Љубишом Ристићем, Бором Стјепановићем, Данилом Удовичким, Весном Илић…
“Мој први наступ био је у рециталу „Арс поетика“ Братислава Љубишића, 1967. године. Послије тога, играо сам у „Змају“ Евгенија Шварца у режији Мирослава Павићевића. Ова представа, о којој је “Политика“ писала 30. јуна 1970. године, изведена је 50 пута. Велику радост донело ми је и статирање у филму „Пусти снови“, редитељке Соје Јовановић, са Мијом Алексићем у главној улози, чијих је неколико сцена снимљено у Академском позоришту”.
Навиру и друга, Борина сјећања, о позоришним представама, младим колегама са сцене, пјевачима којима је уступао своје пјесме.
“Наступио сам почетком децембра 1966. у сали Народног универзитета „Божидар Аџија“ на Врачару. Било је то јавно снимање емисије „Студио 6 вам пружа шансу“ Радио Београда. Редитељ је био Дарко Татић, а асистенти Драгослав Симић и Момчило Баљак. Запамтио сам и неколико имена оних, којима је тог дана пружена шанса. У улози водитеља програма били су Злата Нуманагић и Горан Султановић, монолог је говорио Предраг Ејдус, као пјесник наступио је Миодраг Мићић, као пјевач Милан Бабић. “
Дом и прва позорница
Дом ратне сирочади, гдје је Боро 1960. године дошао у тринаестој, а боравио до 1966. године, данас је зграда Градске библиотеке и Црвеног крста. Ову зграду и мјесто у старом дијелу града, он у свакој прилици посјећује и оживљава успомене.
“Ту сам открио себе, таленат за умјетност. Моји домци били су искрена и одана публика, први слушаоци и критичари. Умјели су да похвале али понекад, неку моју пјесму да надограде, како се то њима допада. Тако изврнуту, читали су је и смијали се. Домско двориште била је моја прва позорница,” казао је Боро Мајданац, домац непресушног талента и животне енергије, вјечити дечак и лирик меког срца, добричина и носталгичар, изданак поткокозарских брежуљака и градишке равнице запљуснуте Савом.
Политика/Милан Пилиповић
