Дјечак Павле Моравац сања да освоји један од највиших врхова Европе (ФОТО)

Десетогодишњи Павле Моравац, ученик Основне школе „Десанка Максимовић“ у Трну код Лакташа, већ је искусан планинар.

Члан је Планинарског друштва „Патрија“ из Градишке. Његово интересовање за планинске врхове почело је прије пет година. У своју биљежницу уписао је високе, сњеговите масиве у неколико држава, о чему свједоче његове фотографије.

„Пола живота планинарим и не планирам одустати. Ићи ћу све више и даље. Тако сам одлучио јер је планинарење веома лијеп спорт. То ми је открила тетка Гордана Матић, која дуго планинари и веома је успјешна“, прича Павле, заљубљеник у планинарење.

За први корак, каже, требало је увјерити родитеље, маму Јелену и тату Бранислава, да је то користан спорт, без опасности, под условом да се поштују правила и упутства водича.

„Прво треба ићи на мање планине, на примјер на Козару. Ако се покаже да је све добро и да се будући планинар успјешно сналази, да му је лијепо у природи, тада се иде све више и даље. Тако сам ја радио и сваки пут пожелио да наставим, да идем на неки нови и виши успон“, описује Павле своја искуства којима сада подучава млађу сестру Ксенију.

„Она има шест година. Причао сам и њој о планинама и заинтересована је. Ја сам у њеним годинама био искусан планинар. Тако је. Кренуо сам у петој. Прије неколико дана ишли смо у Словенију, на планинарење, моја мама, тетка, сестра и ја. Било нам је лијепо“.

Озбиљне су Павлове намјере да утиче на сестру, како би се и она ускоро придружила њему и тетки у планинарској колони. Препоручио сам, открива нам своју стратегију према Ксенији, да и њен први успон буде Зечији камен на Козари, гдје се он прво успео и тада заволио планинарење. Наводи и друге успоне којима није одолио.

„Био сам на Доломитима у Италији, Дурмитору у Црној Гори, Влашићу, на планини Камешници и њеном врху Коњ, на Прењу у БиХ, Кошути и Вртачи у Словенији, Хајдучким вратима на Чврсници…“

Највећа надморска висина коју је Павле освојио је 3.152 метра на Доломитима у Италији. Овај успјех остварио је прошлог мјесеца. Импресионирала га је разлика у температури, али и чаролија природе.

„Код нас је било 40 степени, а на врху Доломита затекао сам снијег преко главе. То је чаробно и нестварно лијепо, треба их видјети и доживјети“.

Велики албум Павле је попунио фотографијама са планина и планинарења, у различитим годишњим добима, и љети и зими. Сваки успон је посебна прича и непоновљив доживљај.

„Највише ми се допадају дружења. Мене су лијепо прихватили старији планинари. Сви смо као једна породица, старији и снажнији брину о млађим и слабијим, помажу се међусобно и размјењују искуства… Лијепим причама, као и планинама, нигдје нема краја“, сматра овај млади планинар износећи своју теорију о планинарењу.

Он је већ зацртао планове и поставио нове циљеве.

„Волио бих отићи у Француску, освојити Монблан, један од највиших врхова Европе. Надморска висина је 4.810 метара. То је мој циљ и сигурно ћу га остварити. Ако се то не догоди ове године, ако не успијем, онда ћу наредне, али нећу одустати“, одлучан је Павле у вези са својим планинарским жељама и плановима. Радује се успону на највећи врх Балкана, на Мусалу у Бугарској, висине 2.925 метара. Тамо ће се запутити у септембру ове године, у експедицији Планинарског друштва из Градишке. За овај подухват већ је у неком смислу почео припреме.

„У Градишци ми је увијек лијепо, овдје живи моја бака Нада Матић, њена сестра Лела Сомболац, коју зовемо тетка Лела. Често разговарамо о планинарењу. Оне ме подржавају и часте за сваки успјех. Награђују ме, праве ми колаче, када пођем на успон и када се вратим. Најдражи ми је шарени колач баке Наде, баш је сочан“, каже Павле.

У Градишци, гдје живи његова бака, нема нарочите погодности за припреме и одржавање физичке кондиције, али он је и за то пронашао рјешење.

„Пентрам се по дрвећу. Док бака Нада и тетка Лела, тако је сви зовемо јер је она мамина тетка и много је добра, сједе у кафићу, ја се пентрам по дрвећу у парку. Не брину оне да ћу пасти јер то ми се никада није догодило“, рече Павле и закључи: „Када нема брда, за тренинг добра је и стара врба“.

Тако одговара овај амбициозни планинар, наоружан комплетном опремом коју показује на фотографијама. Опрема је неопходна, додаје, јер без опреме нема ни успјеха. О планинским животињама прича са усхићењем.

„Видио сам много животиња: дивокозе, мрмуте, орлове, соколе, зечеве… Чавку сам хранио из руке на Вртачи, планини у Словенији. Као да ми је поручила: ‘Овај врх сам и ја освојила, то је и моја кућа'“.

Док Павле Моравац љетни распуст проводи маштајући о планинама, планинским врховима, животињама које је срео и природним љепотама које је видио, питамо га за школске другове и шта они кажу о његовим походима у бајковити свијет планина и висина.

„Не кажу ништа лоше о томе, не знају много, али их баш посебно и не интересује. Они имају своје, другачије приче, али мене ипак подржавају.“

Милан Пилиповић Независне