Дирљива прича о старој фотографији: Дјеца на школовању у Београду (ФОТО)
Више од 300 дјеце из неколико лијевчанских и поткозарских села опустошених Другим свјетским ратом, отпутовало је 1949. године на школовање у Београд, гдје се већина запослила, стекла породице и остала у овом граду. О томе свједочи црно-бијела фотографија пронађена у оставштини Боре Њежића, сликара из Романоваца који је 1949. године, заједно са вршњацима, стигао у Београд на изучавање трговачког заната.
Већина дјевојчица и дјечака из вишечланих породица који нису имале услова да их школују, пронашла је у главном граду тадашње Југославије своју сретну звијезду.
Они су у Београду препознали други завичај, ту се школовали, запослили, стекли породице, постали угледни у својим срединама али родни крај под славном Козаром и на пространој лијевчанској равници, нису заборавили.
Међу овим дјечацима на фотографији је и сликар Боро Њежић из Романоваца који се послије трговачког заната опредијелио се за свијет умјетности. Он је 1964. године дипломирао на Факултету примијењених умјетности у Београду, на одсјеку монументалног сликарства. Заједно са фотографијом својих родитеља, чувао је и ову, снимљену неколико година послије рата – испричала нам је Борина супруга Љиља Њежић.
Он је у великом граду пронашао свој пут у умјетности, у сржи камена, гдје је препознао себе, људе и крајеве, тјеран носталгијом због рањеног дјетињства. И други, које је задесила иста животна судбина, већина без родитеља, погинулих у рату или уморених у логорима, такође су, послије школовања остали у Београду.
– Они су се редовно састајали, посљедњег четвртка у мјесецу и препричавали многе догађаје, дане и године, а понајвише вријеме свога доласка у Београд. У почетку их је на тим сусретима било много а послије, како су године пролазиле, бивало све мање. Ипак, њихова звијезда још није угашена јер и сада, неколико најупорнијих чувара успомена, долази на ове сусрете – испричала нам је Љиља Њежић.
О фотографији на којој су дјеца са васпитачима испред Скупштине тадашње СФРЈ и околностима које су их тамо довеле, многе појединости разјаснила нам је Ана Келечевић, дјевојачки Вучетић, из Мрчеваца код Лакташа.
– На овој фотографији познајем већину. То су дјеца из Мрчеваца, Маглајана, Косијерова, Вакуфа, Петровог села, Лилића, Кукуља па онда Романоваца, Турјака, Грбаваца, Вилуса… Њих је почев од 1949. године, када је одлазак био најмасовнији, у Београд одвео Ђуро Вучетић из Мрчеваца, угледан и утицајан човјек из нашег краја који се борио да помогне дјеци, својим малим земљацима – свједочила нам је Ана Келечевић.
– Ђуро је иницирао и организовао одлазак дјеце, већином послије завршетка четвртог разреда. Смјештао их је у домове, у породице и којекуда и све уписивао у трговачку школу. За то занимање била је потреба и он је за њих налазио запослење. Неки су се даље школовали јер су били збринути, послије тог првог корака великог добротвора и доброг човјека којег треба помињати јер је то заслужио – забиљежили смо свједочење Ане Келечевић, као и њено сјећање на многе који су приграбили пружену Ђурину руку и закорачили у бољи и сретнији живот.
– Отишли су тада у Београд Душан, Давид, Деса и Даница Вучетић из Мрчеваца, Славко и Рајко Зец из Маглајана, неколико дјеце из породице Тривић из Александровца, Келечевићи из Турјака, Топићи из Косијерова, Вука, Љуба, Мира и Дана Милановић из Вакуфа, Сајићи из Карајзоваца, Паспаљи из Вакуфа, Макићи из Сефероваца и Драган Марић из Вакуфа.
– Понеко се, тјеран носталгијом, ко је имао гдје и коме, вратио. Међу повратницима је Смиља Додик из Мрчеваца те још неколико дјевојчица – рекла је Ана, чије сјећање на ове догађаје освјетљава улогу Ђуре Вучетића, његову помоћ сиромашној дјеци из Лијевча и Поткозарја. Рељеф са његовим ликом постављен је, прије неколико година, у Градишци, а на иницијативу историчара Бојана Вујичића, директора Завичајног музеја Градишка.
Милан Пилиповић
