Статус ратног војног инвалида без једне поткољенице, поштара у пензији, дијализног пацијента, чувара народних обичаја, сакупљача старинских предмета и члана певачке групе, Радислава Шљивара из Доњих Подградаца, села испод Козаре, чини посебним.
Он је и приповедач из народа. Њега ни једног момента није напустио оптимизам, вера у живот, нада да ће сваки нови дан, подарити лепоту због које вреди живети, и радовати се. Зато, за себе каже да има девет живота. И у то верује.
“О животу причам и певам,” каже Шљивар, пацијент са најдужим стажом у Центру за дијализу градишке Болнице. Већ тридесет година овде долази три пута седмично, али га то није обесхрабрило, нити поколебало.
“ Сви које сам затекао у Центру за дијализу, одавно нису живи, осим једног који је недавно добио туђи бубрег,” испричао нам је Шљивар. И напоменуо:
“Медицинска сестра, која ме љубазно, дочекује и испраћа из Болнице, рођена је неколико година, након мог првог доласка на дијализу.”
Радислав Шљивар, бивши поштар у Горњим Подградцима сада је пензионер у Доњим Подградцима. О два села, по свему конкурентска, прича из своје перспективе:
„Цели мој живот одвија се на релацији од Доњих до Горњих Подградаца. Када сам био млад и физички способан, представљао сам се, да сам из Горњих, да сам горњи у свему и свачему, а сада, када сам поприлично онемоћао, оронуо као стари храст, не пристаје ми ништа друго, него да будем доњи. У свему. Једино сам по духу, горњи“.
Највише времена проводи са унуком Данилом, учеником основне школе. Он је веран слушалац дединих прича, које са великим интересовањем прате деца и одрасли из његовог комшилука. „О чему тако често и са великим поверењем разговарају деда и унук,“ упитасмо. И потече прича, зажуборише речи као брзаци речице Врбашке, која протиче и Горњим и Доњим Подградцима.
„Најчешће разговарамо о давним временима, о тешком животу, дивљим животињама, догађајима из ратова, несташлуцима… Свака прича је моме унуку интересантна и поучна. Оне развијају машту, буде способност лепог говора, и писања. Мој унук има о чему написати диктат или састав из српског језика. Научио је многе, лепе и интересантне приче,“ казује нам Радислав тупкајући штаком о камење и смрзнуту, залеђену земљу. О воденицама, например, често разговарамо. Унук пита а ја одговарам, наставља Радислав причу о причама.
„Када сам био младић, набацим на леђа врећу кукуруза па преко њива и кроз шуму, у воденицу. Најчешће ноћу. Пут је дуг, брдовит, каменит. Тешко је врећу носити, али страх не зна за терет. Успутно ме пресретне чопор вукова. Језа ме хвата, трнци пролазе целим телом. Ћутим и идем, истим, равномерним кораком. Не убрзавам, да вукове не изазовем. Тихо и лагано, идем кроз Ресановце. Вукови завијају, све у хору. Један се прво јави а остали из чопора, за њим заложе, као да певају ојкачу, нашу козарачку песму. Завијају у хору, као певачка група.“ „А када се вратиш кући, да ли те вукови прате“, упита Данило, замишљајући слике које му деда, ослоњен о штаку, речима дочарава. „Када дођем кући, закључамо се, а вукови ме допрате до кућног прага. Тек касније, када су сељаци масовно отишли у иностранство, зарадили који динар, покуповали су моторке и просекли шуму. Пре нису имали чиме. После тога вукови су одступили, повукли се дубље у Козару.“ „Свака прича без поруке и закључка,“ каже Радислав, није комплетна. И наставља, речима да слика дивље звери, престрашене дечаке и мрачну шуму.
„Битку са вуковима и медведима губи само онај ко се уплаши. Спавали смо на штали, на тавану, у сену, да се спасимо од вукова и медведа. А мирис сувог сена и сламе, надахњивао нас је и у нама будио машту.“
Тако прича деда Радислав а закључке извлачи и памти унук Данило. „Мени су све дедине приче интересантне“, каже. У њима, осим вукова, медведа и воденица су сељаци, ратници, сеоски чобани, пијанице и авантуристи, чудаци и занесењаци, виле и вилењаци , једнако важни за боље разумевање сваке дедине приче.
„Деца требају знати како су живели њихови преци, и где су живели,“ утврђује Радислав своја, давно стечена уверења. Речи су као сликарски кист, оне су најмоћнији алат, под условом да су правилно распоређене и у прави час испричане, цитира Шљивар речи знаменитог дубичког проте Славка Вујасиновића. И додаје. „Свако дете, које има деду, богато је. Деда је жива читанка. Ја нисам имао ту срећу, ни деде ни бабе не имадох. Али, ишао сам у село, на прело, и слушао старије који су причали како је некада било, приповедали о ратовима и бунама, борби против Турака и Немаца. Целу ноћ смо слушали те приче, до зоре. И гасили жеђ водом из тестије, са реке Врбашке.“
Милан Пилиповић/ Политика
