Професор српског језика и књижевности Дарио Гвозден из Градишке, проучавајући дјела Петра Кочића, посебан нагласак ставио је на звук и звучне ефекте.
Уколико се током читања и након њега промишља о стваралаштву Петра Кочића, о његовим приповијеткама и драмама, закључује професор Гвозден, уочава се да су приповијетке као што су „Мргуда“, „Мрачајски прото“, „Кроз маглу“, „Кроз мећаву“, „Вуков гај“, „Туба“… саткане, између осталог, и од јаких звучних ефеката који долазе из природе или су производ човјековог дјеловања.
„Ти звукови остављају снажне трагове на душама Кочићевих ликова, а неки од њих су судбоносни. Они су ријетко пријатни, угодни за ухо. Чешће су болни, непријатни, тегобни“, сматра Гвозден.
За своја запажања проналази примјере у наведеним Кочићевим приповијеткама.
„Приповијетке Петра Кочића садрже мноштво важних елемената који заједно доприносе изузетној вриједности свеукупног дјела овог писца. Важно мјесто међу њима заузимају звучни ефекти без којих вриједност Кочићевих приповједака не би била иста. Ти ефекти казивали су нам понекад исто колико и ријечи, а понекад и више од тога“, закључује Гвозден.
Сваки од њих доприноси драматици, епској напетости и укупном поетском резултату Кочићевог дјела.
„Кроз маглу“
У приповијеци „Кроз маглу“ су звуци гердана и звона на овновима и воловима који се наизмјенично појачавају. Уз њих, звуци чобанских свирала и сјетне дјевојачке пјесме пуне страховања и чежње одјекују планином.
„Кроз густу маглу пробијају до људског срца, буде саосјећање и страх истовремено. Звуци долазе прије појаве главног лика ове приче. Исто тако, и на крају, након Марушкиног одласка у маглу, још неко вријеме чују се звуци њене тужне дјевојачке пјесме који нестају у магли. Звук се јавља прије човјека и чује се након њега“, наводи професор, подсјетивши да дјевојачка пјесма доноси вапај младе женске душе којој је живот веома рано постао непријатељ: „Јесен дође, а мој драги оде, ђе ли ћу ти презимити зиму!“
„Мргуда“
Пјесма коју пјева Мргуда, у приповијеци истог назива, одсликава њену тужну судбину и полако слути њен крај. Те ријечи гласе: „Мој се драги на војску опрема.“ Када она запјева ову пјесму, скоро код сваке жене која има сина за војску накупи се понека суза. Жалобитни глас и њена дикција развијали су тугу у срцу сваке мајке.
„Туба“
Прича „Туба“ доноси призвучја пасторалне мелодије. Звуци Тубине пјесме из даљине и Благојево свирање на ћурлик (пастирска дрвена свирала) проламају се планином, одјекујући силно и пријатно, носећи у себи призвуке љубави.
Све се радује животу – и природа и они. Као контраст, долази звук тужне пјесме због позива младих војника у Грац. Тубина тужна пјесма, због црне слутње да ће Благоје отићи у Грац са младим солдатима, прожима се са сјетним звуцима ћурлика који долазе из даљине.
Звук млина подсјећа на живот, срећу, весеље, радост. Он кореспондира с природом и подсјећа човјека како је лијепо живјети, дисати, постојати. На самом крају приче, Тубино непрекидно јецање одаје тужну вијест да Благоја више нема.
„Вуков гај“
Змијањем се проламао одјек Вуковог ћурлика, одјек мелодије живота, у „Вуковом гају“. Уједно је то и одјек јединства, поштовања, традиције, љубави међу мјештанима. Као контраст долази звук сјекире која сијече Вуков гај, снажно и немилосрдно, кидајући везе са прошлошћу, историјом гаја, традицијом. Та иста сјекира ће на комадиће раздијелити Вуково срце које престаје да куца у исто вријеме када и његов гај губи битку са животом. Као код Андрића и његовог Алихоџе када руше мост на Дрини. Узвици змијањских људи болно и тегобно одјекују планином: „Не дајте, браћо!“ Потом, пуцањ, ломњава, граја, јаук!
„И прва пушка пуче. Свијет се усталаса, узруја, побјесни. Настаде ломљава и урнебесна граја. Стадоше се гушати. Једног жандара нечим ранише. Отеше му пушку, сломише и бацише. На то пушке још јаче, још силније учесташе. Јаук и вриска да уши заглуну.“
Размишљајући о Вуковом гају некада (док је постојао) и сада (када је уништен), не можемо а да не уочимо двоструку улогу сјекире у овој причи: онда – када Вук сијече и његује гај да би га одржавао и подигао, и сада – када непријатељска сјекира сијече немилосрдно стабла у Вуковом гају. Она прва сјекира значи живот, а ова друга смрт. У овој причи звучни ефекти чине изузетно важан сегмент фабуларног тока. Посредством њих исказан је важан историјски тренутак и тешка судбина змијањског човјека.
„Мрачајски прото“
У одсутности живота у причи „Мрачајски прото“, и сами звукови и слушни ефекти су ријетки. Протина психологија и начин живота не да им да живе, постоје, битишу. Чује се звук пчела које једнако брује, али и оне се на тренутак чују, прозује покрај ликова ове приче као да им се чуде откуд им храброст да корачају том авлијом.
„Уђосмо у авлију. Нигдје живота. Мртва, дубока тишина. Све пусто, суморно, тешко. Само негдје у пчелињаку брује потмуло и уједначено пчеле, и тек каткад по једна, по двије прозује покрај нас, па их нестане иза дрвених, укочених стаја, које нас хладно, презриво, зачуђено погледају.“
Други звук који долази као контраст пчелињем звуку је звук пушке када Прото убија свог пса јер му није најавио нежељене госте. Тај звук је тежак, немилосрдан, огледало душе Протине.
„Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?… Нећеш више ни залајати, Џибовина ти се меса на Божић најела! – загрми, суну у собу, излети с пушком, у трку, посрћући, изгуби се иза куће.
Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха. Пушка грмну, пас скикну!“ Звук пчела у овој причи је звук живота, звук грађења, звук смисла, тока живота, а звук пушке је звук умирања, звук краја, смрти.
„Кроз мећаву“
У причи „Кроз мећаву“ звучни одјеци нарочито долазе до изражаја. Сама мећава доноси кобни, тешки звук који заптива дах и који се, уколико се преживи, памти вјечно. Сњежне „лептирице“ шуме око Реље и Вује и све више представљају њихов видик. У прошлости се подигоше врући планински вјетрови, дигоше прашину у ковитлац и расуше је по торовима и оборима Реље Кнежевића, његовим стајама и њивама. Звукови завијања паса, њиховог урликања попут гладних курјака, ледили су крв у жилама. Грактање врана и гавранова изнад њихових кућа значило је само једно – најава жалости, црних дана, зла.
„Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали…“ Плач и јаук малог Ђоке за својим Јабом, а онда јаук остале чељади за стоком, а онда и једних за другима, градацијски је низ несрећа које су се удомиле у кућу Реље Кнежевића. У моменту када љута мећава почиње да бива све јача, Рељин глас разнијеше вихори по планини, одјекујући силно, силно… На самом крају, када су душе из тијела изашле, завијање гладних вукова сигуран је знак шта ће се у наредних неколико сати догодити.
„Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се с урликом и ломљавом побјесњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим снажним плећима грдне сметове и разбацујући их ражљућено на све стране… Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти…“
Биографија
Дарио Гвозден, магистар српског језика и књижевности, рођен је 27. јула 1987. године у Новој Градишци. Студије српског језика и књижевности завршио је на Филолошком факултету у Бањалуци 2010. године, одбранивши дипломски рад на тему „Позиција приповједача код Добрице Ћосића у роману ‘Коријени'“. Године 2014. завршио је мастер студије, одбранивши рад на тему „Типови модернизације реалистичке прозе на примјеру романа ‘Сеоска учитељица’ Светолика Ранковића“. Од 2010. године ради као професор у Средњој стручној и техничкој школи у Градишци. Ужа научна област му је књижевност српског реализма. Био је члан Скупштине Друштва за српски језик и књижевност Републике Српске. Објавио је више радова у књижевним часописима.
Милан Пилиповић / Независне
