Када је Љиљана Даниловић давне 1969. године из Београда, гдје је завршила студије медицине, дошла у Градишку, овај град на Сави био је касаба, а здравство на озбиљном путу развоја и напретка. Заједно са супругом, касније угледним хирургом Петром Даниловићем, докторка Љиљана опредијелила се за најмлађу популацију пацијената, за педијатрију.
Дјеце је, у то вријеме, овдје било много, а заразне болести веома раширене.
Требало је много знања, одлучности, хуманости и љубави за генерације на прагу живота. А она је све то имала. Знање је стекла током школовања, а остало је носила у себи.
„Непрекидно сам била међу дјецом, лијечила болесне, помагала трудницама, породиљама, учествовала у превентиви. Могла бих да подијелим радни вијек у два периода, то су рад у диспанзеру, на почетку, и рад у Одјелу педијатрије у Болници. И једно и друго поглавље једнако су значајни за мене“, испричала је Љиљана Даниловић, којој се и сада многи суграђани обраћају за помоћ, савјет, препоруку.
Педијатрија као болничко одјељење настала је 1958. године.
Формирао га је чувени педијатар Јосип Зошак, који је у Градишку дошао из Загреба.
Био је веома способан, врстан љекар. Он је овдје провео десет година, а за то вријеме окупио је тим младих и перспективних љекара.
То су Ремзо Сухоњић, Милутин Вучковац, Љиљана и Петар Даниловић, Угљеша Суботић.
„Послије одласка доктора Зошака, ови љекари се усмјеравају у различите гране медицине, првенствено гинеколошку и хируршку. Били су врсни љекари и много су помогли становницима Градишке и околине, јер су били предани, посвећени своме послу. Досљедан педијатрији остао је једино доктор Угљеша Суботић. Он је мени био велики ослонац у раду, све до свог пензионисања“, описује докторка Љиљана прве године рада у градишком здравству.
О себи и свом раду, колегама, о Болници и Градишци, у доба када се морало много радити и градити, прича са сјетом.
„Ја сам још из студентске клупе дошла овдје. Мене су, послије одласка доктора Зошака, поставили за руководиоца Одјељења педијатрије. Убрзо сам отишла на специјализацију. Након повратка 1976. године распоређена сам у Диспанзер за дјецу. Био је то тежак рад, са много пацијената… Требало је организовати превентивне прегледе, радити и на терену, цијепити дјецу, организовати систематске прегледе дјеце школског узраста“, додаје она.
Све тешкоће, свједочи наша саговорница о дугом и напорном раду у времену зачетка модерног здравства у граду на Сави, превазилазили су тимски, добром организацијом, преданошћу свих, и медицинских сестара, техничара, љекара и осталих.
„Зато смо успијевали све задатке извршити квалитетно и на вријеме. Били смо најуспјешнији у регији, без обзира што су међу најмлађом популацијом харале многе болести, нарочито инфективна жутица. Такође, било је много дјеце обољеле од респираторне инфекције, болести плућа и мокраћних канала, дигестивног тракта, потом вирусне инфекције, менингитиса, паротитиса. То су биле најчешће болести.“
Преласком у нову болничку зграду 1977. године, каже докторка Даниловић, створени су бољи услови за рад.
Без обзира на велики труд, недаће се нису могле спријечити. Она памти велике поплаве 1974. године, највеће у неколико вијекова.
Поплаве
Захваљујући, поред осталих, медицинској сестри Тоњи Миливојац, каже Љиљана Даниловић, која је била веома предана, вриједна и максимално посвећена послу, стизали смо свуда.
Није било села нити амбуланте гдје њена нога није крочила. Након ње, вакцинисање дјеце обављали су Јованка Лукић и Драгица Турјачанин, које су имале велику и важну улогу.
Реорганизацијом медицинских служби, докторка Даниловић, након вишегодишњег рада у Диспанзеру за дјецу Дома здравља, постала је руководилац Педијатрије у Болници. Ту је радила до пензионисања 2008. године.
„Прва година рада у Болници, на руководећем мјесту, за мене је била врло тешка. Борила сам се да кадровски ојачамо. Након годину или двије, стигле су педијатри Невенка Попадић и Анђелка Грбић. Са њима је све постало много лакше, јер смо изнова распоредили обавезе.“
Ратни период оставио је такође посљедице по службу којом је руководила. Опет је проблем био мањак педијатара.
„Од девет педијатара који су овдје радили до рата, остало је само двоје, доктор Суботић и ја. Тај терет, у ратно вријеме, некако смо, крајњим напором и великим залагањем, изнијели. Тек након рата, запошљавањем нових педијатара, ситуација је побољшана. Придружили су нам се доктор Драган Пилиповић, докторица Бранка Малешевић, докторица Добријевић… Имали смо и субспецијалисту пулмолога и специјалисту неонатолога. Увијек сам се трудила да младима пренесем своја искуства. Они су то прихватали и цијенили, уважавали…“
Рад са дјецом је велико задовољство
Углед Љиљане Даниловић, у средини коју је изабрала за рад и за живот, ни сада, деценију послије пензионисања, није мањи него када је била у радном односу. О својим бившим колегама, пацијентима, о служби у бијелом мантилу, коју је изабрала за свој животни позив, говори са поносом.
„Када Одјел педијатрије сагледам у цјелини, од његовог формирања до сада, он је био оптерећен и одласцима наших кадрова у друге градове, а два педијатра су преминула, што је за нас велики губитак. Углавном, све се сводило на стални проблем мањка кадра. Послије сваког формирања компактне педијатријске групе, појединци су одлазили у веће центре или је стицај разних околности условљавао корак назад.
Међутим, ништа од наведеног није ми представљало проблем, јер је рад са дјецом за мене велико задовољство. Здраво, весело дијете и мајчин осмијех за мене су били највећа награда. То ме увијек изнова мотивисало и оснаживало да истрајем у своме послу. И сада ме у граду препознају и поздрављају, захваљују мајке што сам помогла њиховој дјеци да оздраве. То је за њих, али и за мене велика срећа“, тако је Љиљана Даниловић, која је у Градишци и околини обиљежила епоху у педијатрији, говорила и у филму о Болници, а њен рад у овој установи описан је и у скорашњем издању монографије.
Милан Пилиповић / Независне Даниловић: За мене је велика срећа помоћи дјетету да оздрави (ФОТО)
