Врело термалне воде на њиви Ранка Јокића у Шашкиновцима, поткозарском селу тридесетак километара од Градишке, мјештани од давнина називају Илиџа.
Оно и сада, као и вијековима прије, буди знатижељу, распаљује машту мјештана овог и сусједних села који препричавају легенде о чудесном врелу.
Сада су га населили даброви, па је то још један повод за нас да потражимо домаћина и са њим одемо на извор.
„Гдје је кућа Ранка Јокића“, распитујемо се у Шашкиновцима, испред продавнице.
„Ко је то, ваљда Нецер“, рече један од њих.
„Тако сте одмах требали рећи“, додаде.
Тада већ није био проблем стићи до Ранка, Нецера и Илиџе, издашног извора топле воде.
„Ја сам некада био најбољи фудбалер у селу. Обожавао сам познатог њемачког фудбалера Гинтера Нецера, носио дрес са његовим именом и бројем и давао голове екипама из свих ових наших села“, похвалио нам се Јокић.
Виталност је приписао овом извору, који кључа као велики лонац на ватри и отиче на све стране.
Једнако и зими и љети, када је кишно и сушно годишње доба.
„Када год сам се окупао на Илиџи, и отишао на утакмицу, нико ме није могао стићи, нити ми утећи“, прича Нецер док се спуштамо низбрдицом према овом извору, за који се надалеко прочуло.
Овдје су се, каже наш домаћин, многи некада купали, јер нису имали воде ни купатила у кућама. Чобани су зими држали ноге у води, док је около лед и мраз.
„Овдје је најугодније зими, свуда хладно, само је у води, на Илиџи, топло. Било би још топлије да врело не разграђују два оближња извора. Народ се масовно купао, и мушко и женско, и старо и младо. Долазили су из Шашкиноваца, Горње и Средње Јурковице, Трновца, Миљевића… Купали се и дању и ноћу. Неко се стидио да се купа дању па дође навече“, описује Јокић чудновата својства врела које је, како рече, више народно него његово.
Ту су, према причању старијих мјештана, бродили виле и вилењаци, настајале легенде и свакојаке приче, о чему се до касно навече поред лампе петролејке распредало на радост слушалаца, већином дјеце.
Тако је било некада, али ни сада старе приче нису заборављене, рече Нецер, па настави започето елаборирање о сеоским купачима:
„Сада тога више нема, осим појединаца који вјерују да врело позитивно утиче на кондицију, да даје снагу сваком човјеку, у шта и ја вјерујем. Много пута се то показало као сасвим истинито и у пракси засновано.“
Даброви
Љетос су на Илиџу у Шашкиновце дошли други купачи, даброви. Зато овај извор сада изгледа другачије, само је једнако издашан као прије. О томе Ранко Јокић Нецер често размишља:
„Даброви граде бране и обарају јошике и врбе као да су тишљерски занат изучили боље од сваког мајстора из нашег села. Свако дрво, када га они оштрим зубима подрежу, пада тамо гдје они желе и гради препреку. Ниједно није пало на њиву, него у воду. Изградили су језеро дубине два до три метра. Узидали су и стабљике кукуруза са моје њиве, донијели гране из шљивика које сам орезао, поставили старе капуте и одбачене најлонске кесе, да језеро воду не пушта.“
Износи Нецер дилему и како су даброви доспјели до његове њиве, узимајући у обзир све комбинације и локације њихових станишта, у Лоњском пољу у Хрватској и на ушћу Јабланице у Саву.
„Како год саберем и одузмем, прешли су, око 50 километара, све ријекама и потоцима. Путовали су Јабланицом, Јурковицом, Борном, Машичким каналом, док су се домогли Јурковице и Шашкиноваца. Прошли су девет села, више него јурковачки аутобус, и стигли, директно, код мене, на моју њиву и моје врело. И ток су промијенили па вода са Илиџе више не тече према Доњој него Горњој Јурковици. Јесте. Свега ми. И Светога Николе.“
Мој закључак је јасан, додаде Нецер, успутно, на растанку:
„Ја сам и даље власник, али су даброви преузели управу над мојим врелом.“
Истраживање врела
Ранко и његове комшије прије неколико година очистили су извор и уредили околину. Жељели су сазнати дубину врела, испитати његов биљни и животињски свијет, провјерити квалитет и својства воде.
Анализом је утврђено да вода није за пиће, али јесте за купање. Врело избацује мјехуриће и пепео. Можда је вулканског поријекла.
Извор:Независне / Милан Пилиповић
