Црква у Турјаку, малом месту код Градишке, изграђена пре више од 140 година, у којој се у време православних светковина окупља мноштво верника из целог Поткозарја, надалеко је чувена по три знаменитости. То су Јевађеље из 1890. године, камен темељац из 1883. и звоно из 1925. године, оштећено у Другом светском рату. Изложени су у црквеној порти као знаменитости и драгоцености, неми сведоци бурне прошлости и трагичне историје.
Црква у Турјаку, посвећена Светом пророку Илији, освећена је 2. августа 1883. године. Учинило је то бројно свештенство протопрезвитерата босанскоградишког са благословом архијереја Саве Kосановића, архимандрита манастира Моштанице Kирила Аџића, пореклом из Турјака, и протосинђела Дионисија. Након тога, црква је више пута разарана, али и подизана из пепела.
Парох турјачки Далибор Симуновић подсетио је да је први православни храм у Турјаку изграђен за само годину дана и да је служио верницима све до 1941. године, када је бомбардован и запаљен, а додатно урушен током земљотреса 1969. године. О изгледу цркве сведочи једино уметничка слика, на зиду парохијског дома, настала на основу мале фотографије.
Сваки пут се морало из почетка, од темеља. Верни народ је увек после тешких времена подизао овај храм. Од свега што је касније пронађено је први камен темељац са уклесаном 1883. годином. О првим градитељима турјачке цркве не зна се много, готово ништа, зато што су црквене књиге и документи, спаљени. Остало је само усмено предање. Зато су камен темељац, Јеванђеље и звоно, веома значајни за тумачење прошлости турјачке цркве.
„Темељац је неми сведок српске духовности, вере и црквеног градитељства али и сталних надирања окупатора који су покушавали да поруше и затру сваки траг српског постојања. У томе нису успевали. Црква је била сваки пут прва на рушилачком удару,” објашњава парох Далибор Симуновић.
Изградња новог храма у Турјаку почела је тек 1981. године, а завршена је и освештана 1997. године. Тог периода присетио се и владика бањалучки Јефрем, који каже да је недуго након преузимања епископске дужности посетио Турјак и са тадашњим парохом Војиславом Јаворцем одлучио да се крене у изградњу храма.
„Турјак је место које је кроз историју много страдало, страдали су и народ и црква, али су увек часно обележавали своје име и славу, чували своју богомољу. Доказ томе је стална обнова Храма Светог пророка Илије. Изграђена је и парохијска сала, замењен кров и уређена унутрашност храма. Планирана је и изградња ограде око црквеног комплекса,” казао је владика Јефрем.
Ова богомоља је најстарија у целом крају, а њена прошлост трагична, посебно у Другом светском рату, када су многе породице са Kозаре и Поткозарја отеране у усташке логоре смрти Јасеновац и Стара Градишка, а њихове куће и богомоље спаљене. Из тог периода сачувано је звоно, изливено 1925. године у Новом Саду, купљено прилозима мештана Турјака и Шашкиноваца. Kада је црква обновљена, постављено је на видно место, као експонат.
„Сада звоно сведочи о времену када су Срби протеривани, одвођени у логоре НДХ, убијани, а српске цркве рушене, паљене и уништаване,” каже парох Симуновић, веома посвећен очувању црквених драгоцености и српске духовности.
У Турјаку је, на Илиндан 2023. године освештано ново звоно. Учинио је то Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем, уз саслужење бројних свештеника. Садашње звоно, чији звук се разлеже селима Kозаре и Поткозарја, даровали су кумови Предраг и Гордана Мирјанић. Те године, свештенство и верници у Турјаку имали су више разлога за славље. Обележено је 140 година од освештања првог храма у овом живописном месту под Kозаром.
Дух православља се не може уништити
У црквеној порти у Турјаку је и Јеванђеље из доба Фрање Јосифа Првог, штампано у марту 1890. године. Некада је било у службеној употреби, а сада је музејски експонат.
„Јеванђеље је било у веома лошем стању. Рестаурирали смо га и то је такође важан документ”, подсећа парох Далибор Симуновић. У Другом светском рату све је у Турјаку спаљено и уништено, црквене књиге, летописи, документи… Преживело је једино ово Јеванђеље.
„Осим камена темељца, Јеванђеља и звона, никакав други документ не постоји. Имамо малу фотографију старе цркве која је послужила за цртеж и то је све. Али дух православља живи у народу, а то је највећа богомоља која се не може уништити,” каже наш саговорник.
Милан Пилиповић – Политика
