Bra­ni­lac di­si­de­na­ta i bo­rac za slo­bo­du advo­ka­tu­re

Sa­mo ne­u­ki, ne­ra­zum­ni lju­di – ve­li naš no­be­lo­vac Ivo An­drić – mo­gu da sma­tra­ju da je pro­šlost mr­tva i ne­pro­la­znim zi­dom za­u­vek odvo­je­na od sa­da­šnji­ce. Isti­na je, na­pro­tiv, da je sve ono što je čo­vek mi­slio, ose­ćao i ra­dio ne­ras­ki­di­vo utka­no u ono što mi da­nas mi­sli­mo, ose­ća­mo i ra­di­mo.

– Isto­ri­ja srp­ske advo­ka­tu­re je niz pre­gal­nič­kih, hra­brih i kat­kad stra­dal­nič­kih po­du­hva­ta ko­ji su se ni­za­li je­dan za dru­gim u iza­zov­nim tre­nu­ci­ma. Ta­ko se ni­za­la ni­ska na­ših sta­le­ških bi­se­ra ko­ji su za­du­ži­li pro­fe­si­ju i na­rod, a osta­li su za­bo­ra­vlje­ni, po­tr­ti, skraj­nu­ti, za­ne­ma­re­ni. Je­dan od njih ko­ji je bio lu­čo­no­ša de­mo­krat­skog du­ha i slo­bod­ne mi­sli, lič­nost bla­ge na­ra­vi i go­spod­stve­nih ma­ni­ra, a ne­po­ko­le­bljiv u svo­jim ide­o­lo­škim ube­đe­nji­ma i ne­u­stra­šiv u svo­joj dru­štve­noj i pro­fe­si­o­nal­noj bor­bi zbog ko­je je i na funk­ci­ji pred­sed­ni­ka Advo­kat­ske ko­mo­re Sr­bi­je hap­šen, bio je Slo­bo­dan Su­bo­tić – ka­že Du­šan Bra­tić, član Uprav­nog od­bo­ra Advo­kat­ske ko­mo­re Sr­bi­je (AKS), po­vo­dom 50 go­di­na od smr­ti jed­nog od ve­li­ka­na ju­go­slo­ven­ske i srp­ske advo­ka­tu­re.

Su­bo­tić je ro­đen 1908. go­di­ne u Bo­san­skoj Gra­di­ški u sve­šte­nič­koj po­ro­di­ci. Nje­go­vog oca Du­ša­na austro­u­gar­ske vla­sti su, kao čla­na na­ci­o­nal­nih or­ga­ni­za­ci­ja, osu­di­le u Ba­nja­lu­ci kao ve­le­i­zdaj­ni­ka. Slo­bo­dan za­to ni­je imao pra­vo da ide u ško­lu pa je maj­ka nje­ga i bra­ta pod­u­ča­va­la kod ku­će. Po­sle Pr­vog svet­skog ra­ta za­vr­šio je ni­žu gim­na­zi­ju u Ba­nja­lu­ci i Ze­mu­nu, a za­tim je u Če­tvr­toj mu­škoj gim­na­zi­ji u Be­o­gra­du ma­tu­ri­rao 1927. go­di­ne. Iste go­di­ne upi­sao je Prav­ni fa­kul­tet u Be­o­gra­du i di­plo­mi­rao 1933. go­di­ne. Za­tim se za­po­slio kao advo­kat­ski pri­prav­nik, a 1939. otvo­rio je svo­ju advo­kat­sku kan­ce­la­ri­ju.

Po­čet­kom Dru­gog svet­skog ra­ta nje­go­vog oca ubi­le su usta­še, pa se pri­dru­žu­je po­kre­tu ot­po­ra, po­ma­ga­nju iz­be­gli­ca­ma i le­če­nju ra­nje­ni­ka. Ge­sta­po ga hap­si 1942. go­di­ne i za­jed­no sa bra­tom pre­ba­cu­je u lo­gor na Ba­nji­ci, gde su mu­če­ni i sa­slu­ša­va­ni. Su­bo­tić je za­tim od­ve­den u na­ci­stič­ki lo­gor Mat­ha­u­zen, gde je ostao sve do oslo­bo­đe­nja 1945. go­di­ne.

Pred­sed­ni­štvo AKS je 31. ok­to­bra 1992. go­di­ne do­ne­lo od­lu­ku o nje­go­voj re­ha­bi­li­ta­ci­ji i po­smrt­no mu do­de­li­lo zlat­nu pla­ke­tu za iz­u­ze­tan do­pri­nos raz­vo­ju advo­ka­tu­re, a evo­ka­ci­ju je odr­žao advo­kat Velj­ko Gu­be­ri­na. Slav­ni do­a­jen pro­fe­si­je oce­nio je ta­da da je naj­zna­čaj­ni­ja za­slu­ga Slo­bo­da­na Su­bo­ti­ća u pe­ri­o­du od 1954. go­di­ne, ka­da je vlast od­lu­či­la da advo­ka­tu­ru pod­vrg­ne ja­čoj kon­tro­li uvo­đe­njem svo­jih lju­di u ko­mor­ske or­ga­ne.

Na­me­ra vla­sti je bi­la da uve­de svo­je lju­de, ko­ji bi raz­bi­li advo­ka­tu­ru i sta­vi­li je pod dr­žav­nu upra­vu. Upra­vo je Su­bo­tić na osno­vu de­ce­nij­ski ste­če­nog advo­kat­skog ugle­da na­šao za­jed­nič­ki je­zik sa tim lju­di­ma i us­peo da sa­ču­va ne­za­vi­snost advo­ka­tu­re.

– Nje­go­vom de­lat­no­šću po­stig­nut je ugled na­še advo­ka­tu­re u me­đu­na­rod­noj Uni­ji advo­ka­ta, či­me je po­dig­nut i ugled na­še ze­mlje na me­đu­na­rod­nom pla­nu. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­da advo­ka­tu­ra je sma­tra­na re­ak­ci­o­nar­skom, di­si­dent­skom u od­no­su na po­sto­je­ći si­stem. U nju su ula­zi­li po na­red­bi iz uprav­nih or­ga­na i dr­žav­ne bez­bed­no­sti da bi oja­ča­li ma­lo­broj­ne čla­no­ve ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u na­šoj pro­fe­si­ji – na­vo­di Bra­tić.

Me­đu­tim, ka­ko je re­kao Gu­be­ri­na u svo­joj evo­ka­ci­ji, kra­jem še­zde­se­tih go­di­na advo­ka­tu­ra Sr­bi­je do­sti­gla je zna­čaj ko­ji je tre­ba­lo da ima. Po­ro­dič­na i po­li­tič­ka opre­de­lje­nja, s ob­zi­rom na to da mu je otac pro­ta Du­šan Su­bo­tić, ra­di­kal, ko­ji je bio na­rod­ni po­sla­nik od 1919. do 1939. go­di­ne do ras­pu­šta­nja skup­šti­ne, uti­ca­la je da Slo­bo­dan Su­bo­tić po­sta­ne advo­kat onih sa ko­ji­ma se re­žim ne­mi­lo­srd­no raz­ra­ču­na­vao.

Ta­ko je po­stao bra­ni­lac u po­li­tič­kim pro­ce­si­ma i na­šao se u gru­pi sa advo­ka­ti­ma Ni­ko­lom Đo­no­vi­ćem i Dra­gi­ćem Jok­si­mo­vi­ćem, ko­ji su po slu­žbe­noj du­žno­sti po­sta­vlje­ni da bra­ne u pro­ce­su pro­tiv ge­ne­ra­la Dra­go­lju­ba Mi­ha­i­lo­vi­ća. Od­re­đen je za advo­ka­ta Bo­ška Pa­vlo­vi­ća, Mi­la­na Ga­vri­lo­vi­ća i Ra­do­ja Kne­že­vi­ća. Bio je to naj­zna­čaj­ni­ji pro­ces na po­čet­ku no­ve vla­sti i pra­ti­la ga je ce­lo­kup­na svet­ska jav­nost.  Ve­li­ku pa­žnju u to vre­me iza­zva­lo je su­đe­nje gru­pi mla­dih, u štam­pi na­zva­nih „Be­li or­lo­vi”, pred be­o­grad­skim Okru­žnim su­dom, 1947. go­di­ne.

– Po­sle od­bra­na u pro­ce­si­ma Dra­go­lju­bu Mi­ha­i­lo­vi­ću i pro­tiv „Be­lih or­lo­va”, vla­sti su ga uhap­si­le 1949. go­di­ne. Bio je za­to­čen go­di­nu da­na bez ika­kvog pro­ce­su­i­ra­nja i re­še­nja – do­da­je advo­kat Bra­tić.

Osta­la je za­pam­će­na Su­bo­ti­će­va od­bra­na Mi­lu­ti­na Po­po­vi­ća iz Se­la Do­nje Bo­ri­nje, ko­ji je bio op­tu­žen da je ubio Sla­voj­ku Pe­tro­vić i Sta­ni­mi­ra Ko­ji­ća. Mi­lu­tin je bio ogla­šen kri­vim i osu­đen na smrt­nu ka­znu, dok je nje­gov advo­kat ve­ro­vao da je ne­vin. Na­pi­sao je žal­bu i na 40 stra­na obra­zlo­žio za­što je pre­su­da ne­za­ko­ni­ta. Po­tom je Vr­hov­ni sud usvo­jio nje­go­vu žal­bu i Mi­lu­tin je oslo­bo­đen.

Po­seb­nu po­moć kao bra­ni­lac pru­žio je ko­mu­ni­sti­ma ko­ji su bi­li pro­go­nje­ni za vre­me In­for­mbi­roa. Kroz te pro­ce­se is­ka­zao je du­bo­ku pri­vr­že­nost pro­fe­si­o­nal­noj eti­ci i po­što­va­nju za­ko­na, ne vo­de­ći ra­ču­na da li se ne­kom za­me­ra, a na­ro­či­to ne vla­da­ju­ćim kru­go­vi­ma. Zbog to­ga je vlast od­lu­či­la da se ko­nač­no sa njim ob­ra­ču­na. Pan­dam do­ga­đa­ji­ma u Hr­vat­skoj i na­ci­o­na­li­stič­kom ma­sov­nom po­kre­tu po­zna­tom kao Ma­spok, Ti­to­va vlast sum­nja­la je da po­sto­ji ne­što slič­no i u Sr­bi­ji, pa je na­re­đe­no da se po­hap­se in­te­lek­tu­al­ci. Me­đu nji­ma se na­šao i advo­kat Slo­bo­dan Su­bo­tić.

Go­vo­re­ći u skup­šti­ni kao pred­stav­nik advo­ka­ta u Ve­ću na­ro­da, ka­da se di­sku­to­va­lo o ustav­nim amand­ma­ni­ma, is­ka­zao je mi­šlje­nje da Sr­bi­ja, po­sle dva do­bi­je­na ra­ta, pred­lo­že­nim amand­ma­ni­ma gu­bi svo­ju dr­žav­nost na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Pri­li­ka za ob­ra­čun vla­sti sa Slo­bo­da­nom Su­bo­ti­ćem pru­ži­la se i u slu­ča­ju za­bra­nje­ne knji­ge „Kra­ji­na i kra­ji­šni­ci” od dr Jo­va­na Zu­bo­vi­ća. Zbog istu­pa­nja u tom pred­me­tu uhap­šen je i op­tu­žen za ne­pri­ja­telj­sku pro­pa­gan­du. Po­red iz­van­red­ne od­bra­ne ko­le­ge Dra­go­sla­va Tr­ni­ni­ća, osu­đen je na ka­znu za­tvo­ra od 14 me­se­ci, ko­ju je iz­dr­žao u KP do­mu Za­be­la. Po­sle iz­la­ska iz za­tvo­ra 1975. go­di­ne ubr­zo je pre­mi­nuo.

Advo­kat­ska kan­ce­la­ri­ja Slo­bo­da­na Su­bo­ti­ća, osno­va­na 7. de­cem­bra 1939. Go­di­ne, po­sto­ji i da­nas za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom po­tom­stvu – ćer­ki Du­šan­ki Su­bo­tić Ho­men, unu­ci­ma Slo­bo­da­nu Ho­me­nu, Ne­na­du Kon­stan­ti­no­vi­ću i unu­ci Je­le­ni Ho­men Ta­sić.

Od­bra­nio po­sled­nju Nje­go­še­vu že­lju

Su­bo­tić je bra­nio i one ko­ji su ga pro­ga­nja­li. Bio je bra­ni­lac Mi­lo­va­na Đi­la­sa, ko­ji je de­se­tak go­di­na bio če­tvr­ti u ko­mu­ni­stič­koj hi­je­rar­hi­ji a 70-ih go­di­na pro­šlog ve­ka  po­stao glav­ni di­si­dent. Vr­hu­nac ka­ri­je­re, ka­ko je sam go­vo­rio, bi­lo je za­stu­pa­nje Cr­no­gor­sko-pri­mor­ske mi­tro­po­li­je u bor­bi za oču­va­nje Nje­go­še­ve ka­pe­le na Lov­će­nu od­no­sno bor­ba za po­što­va­nje po­sled­nje Nje­go­še­ve že­lje u po­gle­du nje­go­vog več­nog pre­bi­va­li­šta.

Izvor: www.politika.rs