Boško Gvozdić (58) iz Razboja kod Srpca: Živi mrtvac ili pokojnik koji hoda

Међу гомилом медицинских налаза, дијагноза, упутница, болничких отпусница, хрпом љекова и комисијских рјешења, Бошко Гвоздић из Разбоја код Српца чува спроводницу леша и упутницу за обдукцију. Према том документу број 173/10 којег је 19. фебруара 1995. године издао Клиничко-медицински центар Бањалука, војни резервиста Бошко Гвоздић умро је 18. фебруара исте године у 10 часова и пет минута. У књигу умрлих заведен је под бројем 1020.

„Према томе, ја сам живи мртвац или покојник који хода. Нисам умро, а био сам на путу. Прерано су ме отписали. Судбина је одредила другачије а Бог се смиловао. Зато сам, као што се можете увјерити, жив и релативно здрав, мада је и то сасвим промјенљиво,“ дочекао нас је Бошко, са осмјехом, расположен и спреман на шалу. Такав је, каже. Ведар дух и оптимизам, због породице а понајвише унука Гаврила, дају му снагу.

У рат је отишао 19. септембра 1992. године. Имао је тада 25 година. Посљедње ратне године, задесио се у Броду. Био је војни полицајац у инжињеријској јединици Првог крајишког корпуса. „Почетком фебруара 1995. године, добио сам допуст кући, на пет дана. Код куће, осјећао сам се лоше. Тражила ми се вода, жеднио сам преко сваке границе. За 24 сата пио сам 30 литара воде. Пио сам из галуна од пет литара, нисам могао дочекати да ми супруга наспе чашу. Имали смо мало дијете, она нема времена мене стално опслуживати и појити, прича Бошко, хронолшки, све по реду, шта је претходило документу којег држи у руци. Схватио је, каже, да му се добро не пише. Ипак, вратио се у јединицу, пожалио војном љекару на здравствени проблем и одатле упућен на лијечење у Бањалуку.

„Петнаестак дана тражио сам лијека и љекаре. Неки пуковник у ВМЦ-у, којем сам име заборавио, рекао ми је, то је шећер у крви. Урадили су тест који је показао 28. Одмах сам пребачен у Клинички центар, на лијечење,“ сјећа се Гвоздић сваког детаља.
„Била је општа гужва у Клиничком центру. Много рањених војника и болесног народа. Ходником се није могло проћи. Нашли су ми ћебе и смјештен сам у ходнику. На војничком ћебету. Другог дана, добио сам кревет а трећи дан собу. Неку малу, трокреветну. У соби су били, Ђумић, војник, избјеглица из Дрвара чије име сам заборавио и боксер Радован Бисић из Бањалуке. Он је био велики шампион. Бануло је неколико љекара, нешто им нејасно, чудно код мене. Ваде ми крв, анализирају, коментаришу. Прикопчавају инфузију. Питам медицинску сестру, шта је проблем. Каже, не смијем рећи. Међутим, схватио сам све, видјевши свој налаз. Тог момента, када су љекари дошли у собу, имао сам шећер у крви 48,2,“ прича Гвоздић.

Његова животна битка, посљедње ратне године, тек је почела. Био је снажан, виталана, бавио се спортом, играо фудбал. Касније се испоставило, да је то било пресудно да преживи.
„Осјећао сам се добро, до тренутка, када ме Бисић позвао да одиграмо партију карата. Хоћемо ли, поиграти, упитао ме. Хоћу, одговорио сам. Устао, пошао по карте које су биле на столу. Ухватио сам се за кревет. Од тада се ничега не сјећам. Вјероватно сам пао. Мрак. Прекид свега.“

Шта се даље десило, Бошко не зна, не сјећа се. Радован Бисић му је, касније, након опоравка тврдио да је, од његовог пада поред кревета, доласка љекара и медицинске сестре, који су га одвезли из собе, до повратка, прошло девет дана. Извјесно је, на основу медицинске документације, да је 18. фебруара проглашен мртвим, пребачен у мртвачницу а дан касније затражена обдукција. Тај дио његове исповијести је веома драматичан.
„Пробудио сам се, дошао свијести на леденој плочи, чинило ми се да је камен, тако нешто. Само у гаћама. Ничег другог, од гардеробе није било на мени. Ужасно ми је било хладно. Видио сам, на палцу ноге, број два, на папиру, залијепљен. Нисам могао одлијепити тај број, а покушавао сам. У тим тренуцима, у подсвијести, схватио сам да јер рат. Помислих, вјероватно сам заробљен па ме муче. Не могу се избавити, ни побјећи. Био сам физички слаб. Током 21 дан у болници смршао сам 28 килограм,“ прича Бошко, средином јула 2024. године, док вани врелина пржи, као да чита филмски сценариј.

„Отварају се врата, у тој полумрачној просторији, гдје је пригушено свјетло. Улазе двоје или троје у бијелим мантилима, и још двије особе у војној униформи. Један војник, носи свеску и пита, гдје је Гвоздић Бошко, ко је Гвоздић Бошко. Број два, рече жена у бијелом мантилу. Већ сам видио да је на моме прсту тај број, два. И они су погледали боље, приближили се. Лежао сам на страни, на боку. Загледаше ме боље. Видјели су да трепћем. У том моменту, муњевито побјегоше, за секунду су нестали. Опет не знам шта се дешава,“ описује сваки тренутак, као да изнова преживљава своју животну драму.
„Остао је код мене само један, униформисани, очито војник. Он ми је пришао и пита, да ли си ти Бошко Гвоздић. Ја, као заробљеник, то ми је у глави, нећу да сарађујем са њим. Ћутим. Правим се мртав. Сјећам се, причања да су тако неки заробљеници, у Другом свјетском рату, преживјели, правећи се да су мртви, па преживјели, извукли се касније. У глави ми, да сам и ја у таквој неприлици и да ћу се, на исти начин извући.“ Неколико пута, војник је поновио, прича нам Бошко, чујеш шта те питам, да ли си ти Гвоздић Бошко. И даље се не јављам. Када је пришао на пола метра, каже, чујеш опет шта те питам, одговори. Тада сам видио на њему ознаку Војске Републике Српске и одговорио, да јесам.
„Како сам то казао, он је затворио свеску и отишао. Журно. не осврћући се. Опет сам остао сам, окружен мртвацима, погинулим војницима. Послије пет до десет минута, стигла су двојица. Не знам ко су ни шта су. Кажу, устај. Рекох, не могу. Па устај да те водимо на одјел. Не могу, поновио сам. Ухватили су ме испод руку и рамена и одвукли уз степениште, а моје ноге су неконтролисано млатарале. И ту сам зарадио повреде. Био сам раскрвављених ногу,“ препричава Бошко дођај од прије 29 година. Сјећа се, као да је било сасвим скоро.

Поновни сусрет са Ђумићем и Бисићем, у болничкој соби, за њега је био веома срдачан, дирљив. У невјерици, загрлили су га, пољубили. До њих је стигла вијест да је Бошко умро а сада, као да је васкрсао, опет је међу њима, на истом кревету. Срећом, каже, таква вијест, није стигла до његове породице у Разбоју.
„Посебно Радован се мени обрадовао. Грлио ме, љубио, скакао од среће. Мени није било јасно, откуд толика ерупција, као да је освојио важну титулу у боксу, побиједио на свјетском првенству. Стигле су медицинске сестре и љекари, опет ми прикључили инфузију, превили ране. Ћутим, покушавам се прибрати, посложити дане и догађаје у неки логичан распоред. Радован сјео поред мене, на кревет. Пита, гдје сам био, кажем, не знам. Послије, када су ме збринули, међу медицинском документацијом, био је овај документ, смртни лист. Када сам прочитао, тада ми је све било јасно.“
Гвоздић је своју смртовницу сакрио испод болничког јастука. Чува је и сада.
„Хоћу да имам за успомену, да знам када сам умро. Да могу показати дјеци и унучадима. Комшијама. Ипак, разумијем болничаре, и не кривим их. То је било тешко вријеме, стизало много рањених и болесних, мртвих људи, војника, избјеглица, цивила, дјеце… Рат је то.“ Тако, много година касније, говори нам Бошко Гвоздић. На ВМА у Београду, додаје, установљено је, да је повишен шећер у крви узрокован стресом.

Колекција болничких отпусаница
У рату. И послије тога, након опоравка и изласка из болнице, снашле су га многе недаће, али се сваки пут изборио, побиједио.
„На лијево око не видим а на десном имам 30 одсто вида. Покушавао сам, у више клиника ублажити овај проблем, али нисам успио. Упућен сам у Калугу, у Русију, али не желим ићи више било гдје. Нити имам новца ни воље, ни снаге. Накупио сам 180 болничких отпусница. Велика и несвакидашња колекција. Доста ми је свега,“ каже херој ове приче. Недавно је поломио ногу на шест мјеста. И опоравио се.
„Пао сам са тавана. Дуго се опорављао и лијечио. Био у гипсу, са фиксаторима. Послије тога, ни стопала ми више нисту иста. За десну ногу, коју сам поломио, потребна је обућа број 47 а за лијеву 43. Неко вријеме куповао све по два пара, али због скромне инвалиднине од 296 КМ, не могу исфинансирати обућу. Купујем број 45 или 46, једна потијесна, мало је разгазим, а друга мало клапа. Шта ћу. Не могу другачије,“ објашњава Бошко Гвоздић своје недаће. Уз то, за себе каже да је од гвожђа, али да га шећер константно топи.

Унук Гаврило и фудбалска лопта
Свој свијет доброте, врело са којег се поји снагом, вољом за животом пронашао је у породичном загрљају, разумијевању и љубави.

„Унук Гаврило ме препородио, унучица стиже ускоро. Имам подршку и разумијевање супруге Драгане, сина Владимира, снахе Миле. Они ми дају снагу. Волим спорт. Тренер сам фудбалског клуба у свом селу. Нисам за то способан али је моја љубав према спорту велика а подршка фудбалера немјерљива. Са клупе не видим када моја или противничка екипа постигне гол. Хтио бих да одем, али омладина, међу којима је и мој син, желе да будем са њима,“ описује Бошко породичну и фудбалску идилу. Зато је, каже, увијек расположен. Фудбал је активно играо од шеснаесте у „Полету“ из Брода и БСК-у из Славонског Брода. Жели да, једног дана, за фудбалском лоптом потрчи и унук Гаврило, да се не прекине спортска прича међу Гвоздићима.

Милан Пилиповић