Ни тридесет година након 1. маја 1995. године сјећања не блиједе на агресију хрватских оружаних снага под кодним називом „Бљесак“, на српску област Западна Славонија која је била у саставу Републике Српске Крајине. 16.000 припадника хрватских оружаних снага напало је 15.000 голоруких Срба који су били под заштитом Уједињених нација.
„Сјећам се да је падала киша коју ја никада нећу заборавити. Била је то олујна киша метака и смрти и она је обиљежила цијели мој живот. Ја сам тад изгубила свог брата, он је тада страдао и пуних 25 година моја мајка је тражила његове остатке“, рекла је Бојана Ђуричић, избјегло лице из Западне Славоније, која је свој живот наставила у Градишци, у Републици Српској. Она је додала да су она и њена мајка пронашле остатке брата, сина и да су пронашле мир упркос болу.
Етничко чишћење Срба из Хрватске је почело још 1991. године када су Срби убијани или протјеривани из 36 српских села Пожешке котлине у западној Славонији међу којима је и село Шњегавић у коме је рођена и одрасла Милена Божић.
„Моја породица је страдала 1991. године. Према причању комшија, очевидаца мајку су ми убили на кућном прагу, а оца су мучили у купатилу и заклали. Нема на која врата нисам покуцала и тражила помоћ али сам само наилазила на одбијенице. То стално стоји на истом мјесту и ја и данас нисам сахранила своје родитеље“, истиче Милена.
За ратне злочине у Западној Славонији од 1991. до 1995. године нико није одговарао, иако се зна ко су били злочинци.
„Већ 1991. године догодили су се ратни злочини за које ни данас нико није одговарао. На простору општине Дарувар, селу Кип и граду Дарувар, Мерчепова група је у оквиру регуларне хрватске полиције дошла прво у село Кип и одвела 18 мјештана до оближњег Мариног села гдје их је погубила на свиреп начин. Касније су, у самом граду Дарувару, припадници Збора народне гарде ушли у кућу породице Радановић и убили оца, мајку и двоје дјеце од 5 и 7 године“ истакао је Крста Жарковић, предсједник Удружења Срба протјераних из Западне Славоније и додао да злочине у Пакрачкој долини нико није одговарао док је за злочин у Дарувару једна особа кратко била у затвору, а данас је признати грађанин града Дарувара.
Током децембра 1991. године, 68.000 Срба је протјерано из Грубишиног поља, Дарувара, Подравске Слатине, Воћина и дјелом из Пакраца који су се расули по цијелом свијету, али се дио настанио и у Окучанима да би 1. маја 1995. морали побјећи у Републику Српску.
Првог маја 1995 године догодио се погром српског народа из Западне Славоније. У вријеме када је ова област била под заштитом УН погинуле су 263 особе српске националности, од којих 107 цивила, међу којима 43 жене и 12 дјеце. Протјерано је 15.000 Срба, а мост на Сави код Градишке, за њих је представљао спасење.
„За нас Славонце тај први мај је био права крвава бајка. Био је то завршетак стремљења Хрвата да се коначно ријеше српског живља са простора Републике Хрватске. Тог маја је било страшно, ми смо имали визију шта би се могло десити, али то се одиграло у тако кратком времену да сав народ није могао избјећи. Страшно је било бомбардовање авиона и артиљерије по избјегличкој колони од Окучана до Градишке. У Прашнику се највише страдало, било је страшно“, рекао је Миле Љубичић и додао да је мост на Сави за Славонце био мост спаса.
Важну улогу за Србе из Славоније, у рату и поратним годинама има Градишка у Републици Српској. Многи су у Градишци препознали нову средину и ту се скућили.
„Градишка је тог 1. маја 1995. године отворила врата и срце за све оне који су били жртве егзодуса који је непојмљив у 21 вијеку. Прва станица тим људима, због вјере, народности и припадности, била је православна црква која им је пружила утјеху и упутила их првенствено у спортске дворане основних школа како би им био омогућен привремени смјештај“, рекао је Зоран Аџић, градоначелник Градишке и додао да је Градишка учинили све како би помогла Србима из Западне Славоније да у Градишци створе своја нова огњишта.
Г.Влаинић
