Бок­сер­ски шам­пи­он Ка­на­де у род­ном Ста­ром Мар­тин­цу

Жар­ко Пан­џа по­сле че­ти­ри де­це­ни­је до­шао у за­ви­чај.

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Ср­бац – Бив­шег бок­сер­ског шам­пи­о­на Ка­на­де Жар­ка Пан­џу (74), по­сле че­ти­ри де­це­ни­је, у ње­го­вом за­ви­ча­ју – се­лу Ста­ри Мар­ти­нац код Срп­ца – до­че­ка­ла је број­на род­би­на. Ме­ђу њи­ма су Игор Пан­џа, Зо­ран Дра­го­је­вић, Го­ран Пан­џа, Бо­јан Бу­ка­ра, Ми­шо Да­ви­до­вић, Ана­бе­ла Пан­џа, Алек­сан­дар Бр­кић, Мом­чи­ло Бр­кић… Тру­ди­ли су се да овај су­срет кра­јем сеп­тем­бра, иако је па­да­ла ки­ша и ду­вао ве­тар, оста­не сви­ма у ле­пом се­ћа­њу. Док су на ра­жњу по­ред ва­тре окре­та­ли јаг­ње и пра­се, пи­јуц­ка­ли до­ма­ћу шљи­во­ви­цу, Жар­ко је на­ши­ро­ко при­чао о си­ро­ма­шном де­тињ­ству, де­чач­ким да­ни­ма, чу­ва­њу сто­ке на па­шња­ци­ма, игран­ка­ма у су­сед­ним се­ли­ма, мај­ци ко­ја га је до ка­сно че­ка­ла по­ред лам­пе пе­тро­леј­ке на про­зо­ру.

И ка­да је бок­со­вао за шам­пи­он­ске по­ја­се­ве у нај­те­жим ка­те­го­ри­ја­ма, ка­да су му кли­ца­ле хи­ља­де љу­ди, он је у се­би ожи­вља­вао сли­ке ср­бач­ких ли­ва­да и бре­жу­ља­ка, пла­ни­не Мо­та­ји­це, Вр­ба­са и Ли­јев­че по­ља, где је ро­ђен 18. ма­ја 1951. го­ди­не. Ту је од­у­век про­на­ла­зио сна­гу, енер­ги­ју, сми­сао бор­бе и по­тре­бу стал­ног до­ка­зи­ва­ња.

Се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка био је шам­пи­он Ка­на­де у те­шкој ка­те­го­ри­ји. Био је су­пар­ник ве­ли­ка­ни­ма тог до­ба – Џор­џу Чу­ва­лу, Џор­џу Фор­ма­ну, Ти­му Ви­тер­спу­ну, Ла­ри­ју Хол­мсу, Те­о­фи­лу Сти­вен­со­ну, са не­ким од њих из­ла­зио на мег­дан. Уче­сник је „Злат­не ру­ка­ви­це” 1977. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. Од свих свет­ских шам­пи­о­на, Пан­џа на пр­во ме­сто, ис­пред Му­ха­ме­да Али­ја, ста­вља Ар­чи­ја Му­ра. Он је нај­ве­ћи шам­пи­он јер је био пр­вак у ви­ше ка­те­го­ри­ја, по­чев од нај­лак­ше до нај­те­же, бок­со­вао до пе­де­се­те, што ни­ко пре и по­сле ње­га ни­је ус­пео. У Ју­го­сла­ви­ји Жар­ко Пан­џа је по­бе­ђи­вао на ме­ђу­на­род­ним бок­сер­ским тур­ни­ри­ма у Бе­о­гра­ду, Ни­шу, Но­вом Са­ду, За­гре­бу, Љу­бља­ни… На вид­ном ме­сту у ку­ћи, у гра­ду Винд­зо­ру у ка­над­ској по­кра­ји­ни Он­та­рио, чу­ва ди­пло­ме, пе­ха­ре и исеч­ке из но­ви­на.

„Био сам млад, пун сна­ге и во­ље, од­лу­чан да успем. Из Мар­тин­ца сам оти­шао у свет, да се не вра­тим, пр­во у ЈНА у Ра­шку, а по­том у Ка­на­ду. Ве­ро­вао сам – што одем да­ље, то ће би­ти бо­ље. Бор­ба за жи­вот и бор­ба у рин­гу за ме­не су исто. То ме је др­жа­ло и но­си­ло ка вр­ху. Ја сам ро­ђен да бу­дем пр­вак, по­бед­ник, шам­пи­он”, са­мо­у­ве­ре­но при­ча Жар­ко у сво­ме се­лу, ода­кле је дав­но оти­шао у тра­га­њу за бо­љим жи­во­том.

Он се пре од­ла­ска у Ка­на­ду по­мо­лио у ма­на­сти­ру Де­ча­ни и за­га­зио у ре­ку Би­стри­цу, ве­ру­ју­ћи да ће му то до­не­ти сре­ћу. У се­ћа­њу бив­шег шам­пи­о­на и са­да је од­ла­зак у Ка­на­ду 1972. го­ди­не: „Пам­тим род­би­ну и ком­ши­је. Сви су до­шли да ме ис­пра­те. Пла­ка­ли су. То је био пут за мно­ге без по­врат­ка, јер су за­у­век оста­ја­ли у да­ле­ким зе­мља­ма. Вре­ме их је оту­ђи­ва­ло. При­хва­та­ли су ту­ђу кул­ту­ру, оби­ча­је, на­чин жи­во­та, а род­ни крај, сво­ју њи­ву, по­ток и се­ло, род­би­ну, сво­ју си­ро­ти­њу су за­бо­ра­вља­ли.”

При­чом се че­сто вра­ћа у род­но се­ло, ко­је се уве­ли­ко про­ме­ни­ло, оса­вре­ме­ни­ло, ку­ће су ве­ли­ке и мо­дер­не, а уме­сто пра­шња­вог пу­та, ко­јим је пе­ша­чио, са­да је ши­ро­ка и но­ва ас­фалт­на тра­ка.

Извор: https://www.politika.rs/ М. Пилиповић