На прозивку разредног старјешине Бранка Бјеловука, у суботу 30. маја, четири деценије након завршетка школовања, дошли су ученици Трговачке школе из Градишке.
На молбу професора и аситирање ученика, свако је устајао, представљао се и говорио о себи, својој школи, породици…
Међу њима су Јасна Ђурић, Божана Добрњац, Мица Јовановић, Енвера Ћехајић, Рада Тимарац, Штефица Иветић, Миле Милошевић, Љубинка Злојутро, Сњежана Мирјанић, Љубиша Васић, Слободанка Мирјанић, Свјетлана Клачар, Милка Јовић, Драгана Лајић, Бранка Макивић, Татајана Голић, Добрила Бјеловук, Владо Гибача, Нада Лазић…
Градишци трговци су послије 1986. године, отишли на многе стране, у многе земље Европе и свијета.
Већина, ипак није остала у струци, а од окупљених на овом сусрету, само четворо је и сада за трговачким пултом. То, ипак, кажу, није промијенило њихов став према трговачком занимању.
„Ја сам након трговачке школе отишао у Аустрију. Тамо сам стекао још једно звање. Преквалификовао сам се за конобара. И сада сам у Аустрији“, казао је Владо Гибача из Цимирота. Сњежана Мирјанић, и сада је вјерна своме занимању. Запослена је у трговини:
„Ми смо посљедња генерација трговаца продавача. Била су два одјељења по 40 ученика. Одабрали смо ово занимање зато што смо га вољели. Трговац је угледно и одговорно занимање. Зато смо и данас срећни због избора“.
У посљедњих десет година, бивши ученици Трговачке школе, редовно се састају:
„Први наш сусрет био је на тридесету годишњицу од матуре. Договорили смо се, тада, да сваке године организујемо сусрете и тога се придржавамо. Већина ће ускоро у пензију, али је наш дух ведар а радост због сусрета, неописива“, подсјетила је Мица Јовановић.
Поштовање
„По чему памтите матуру, растанак са школским друговима и професорима. Када је одзвонио посљедњи час и угасила свјетла матурске забаве, када је освануло ново јутро, куда вас је живот одвео“, покушавали смо сазнати од наших саговорника.
„Ја сам се удала, неколико мјесеци након завршетка школе. Било је то у новембру, исте године“, открила нам је Божана Добрњац из Машића. Овог љета, прославиће 40 година брака.
Први у дневнику
Алмир Ахметагић је био први, у сваком дневнику. Да ли је од тога имао користи или неугодности, питамо:
„Када је час за одговарање, никада није добро бити први. За неке друге активности, напримјер за спорт, није лоше. Било је и професора, који не почињу испитивања од првог, по реду, него како се дневник отвори, како срећа и случајност покажу“.
Алмир је подсјетио и да су већину у разредну,у одјељењу, чиниле ученице.
„Вријеме је показало да су имале душу, и разумијевање за све ситуације. То нас и сада чува, окупља, међусобно привлачи. Осим школских лекција, учили смо се култури, пристојном понашању, имали јасан став према старијима, према професорима и суграђанима. Били смо модговорни, према себи“.
Златна генерација
Разредни старјешина Бранко Бјеловук, похвалио је своје ученике којима је био разредни старјешина током цијелог школовања.
„Ово је златна генерација, узорна у свему. Поштовали су професоре, вољели школу, свој град и међусобно градили пријатељства. Зато су угледни у својим срединама. Ја сам срећан због тога“.
„Како сте се осјећали, када су Вас позвали на овај сусрет“, питамо професора Бјеловука.
„Осјетио сам понос и узбуђење, трему због часа и ђачког дневника којег сам давно одложио а сада поново донио међу ученике. И прелиставао. Не могу вјеровати да је прошло толико времена, дана и година“.
Емоције
Послије прозивке, фотографисања за успомену испред споменика у градском парку и поред савске обале, гдје су некада, са ђачком торбом на леђима, често долазили, почела је забава. Остоја Шмитран из Нове Тополе, уз звуке гитаре, пробудио је емоције слављеника. Свака његова пјесма, била је порука, у свакој се препознао, понеко од бивших ученика, препуштајући се тренутку у којем су пробуђене школске успомене.
Милан Пилиповић/Независне
