Могућности сеоског туризма и предности живота на селу прије двије и по деценије када се о томе сасвим мало говорило, а скромно радило, препознали су Бањалучани Биљана и Ђурађ Радукић. Они су асфалт у Росуљама, насељу у највећем граду Републике Српске гдје годинама станују, замијенили макадамом у селу Горњи Јеловац.
У подножју Козаре, шест километара од Кнежице, а поред опјеване рјечице Мљечанице, 1999. године купили су недовршену кућу.
Била је то Ђурђева идеја, заљубљеника у риболов и природу, испричала нам је Биљана, домаћица данас узорног сеоског домаћинства које се веома успјешно бави угоститељством и туризмом. Овдје раде и њихов син Стефан, кћерка Моника и снаха Стана.
Свако од њих има свој задатак и обавезу. Они воле ово село у које никад прије нису долазили, нити овдје имају родбину, већ само пријатеље. Стекли су их радом, угледом и ауторитетом, а пријатељство и повјерење, каже Ђурађ, за његову породицу је највећа вриједност. Биљана је домаћица, она брине о свему, заједно са снахом и кћерком дочекује, услужује, испраћа госте, ради у кухињи. Ђурађ је пензионер и риболовац, мајстор за припрему пастрмке. Заједно с њим печење рибе на роштиљу усавршио је и син Стефан, по занимању информатичар. У кухињи највише посла има Моника Радукић, Стефанова сестра, а Биљанина и Ђурђева кћерка, по струци веб-дизајнер.
Снаха Стана, Стефанова супруга, поријеклом из Горњих Подградаца, је професор хемије. Љубазна и вриједна, стрпљива и омиљена гостима, она ради конобарске послове.
О Радукићима, њиховој пастрмки коју узгајају у рибњаку поред куће, прочуло се надалеко. Зато долазе гости из многих градова: Козарске Дубице, Градишке, Приједора, Новог Града, сусједне Хрватске, иностранства…
Столови у хладовини, испод старих стабала граба, поред рјечице Мљечанице, углавном су попуњени. Добар глас далеко се чује, кажу посјетиоци. Њима не смета макадамски пут, удаљеност од цесте Приједор – Козарска Дубица, пусто село, урушене куће.
„Нама је Бањалука база, ту живимо, али овдје уживамо. Лијепо је нама, ништа нам није тешко, а вјерујем да се угодно осјећају и наши гости. Да није тако сасвим сигурно не би долазили“, прича Стефан док пече рибу, као специјалитет куће, за тек пристиглу групу. Његова мајка Биљана каже да је сезона при крају и да ће већ почетком септембра затворити капију и сви се вратити другим обавезама у Бањалуци… Тако до прољећа, док овдје природа поново не оживи, а дани постану топли.
„Боравимо овдје два и по до три мјесеца, зависно од сезоне. Ове године имали смо проблема због поплаве која нам је однијела мост, пореметила двориште и начинила штету. Имали смо много посла да све санирамо, али смо успјели.“
Почетак је био веома тежак… Све је било запуштено и напуштено, свуда дивљина. Биљана и Ђурађ били су одлучни у својој идеји. Кућа коју су купили није била условна за становање, ни за боравак, а околиш неуређен и запуштен. Њихов син Стефан и кћерка Моника били су тада сасвим мали и нису разумјели одлуку родитеља, осим што им се допала рјечица Мљечаница.
У почетку док су родитељи свакодневно радили, довршавали кућу, градили пут, мост, копали канал за водовод и рупе за електричне стубове, сјекли коров, уређивали шумарке, правили паркинг и терен за рекреацију, они су се играли на Мљечаници, редајући каменчиће поред бистрих брзака.
„Имали смо много посла, радили данима, мјесецима и годинама, користили сваки слободан тренутак да овдје дођемо и да се боримо за своју идеју. Стизали смо из Бањалуке рано ујутро, а одлазили касно, све док се видјело“, прича нам Биљана, срећна што су успјели у својој идеји. Данас су Радукићи срећна породица зато што су вратили живот у лијепо, а деценијама заборављено село, те себи учинили задовољство, пронашли срећу и духовни мир у подножју Козаре, а близу славног Кнешпоља.
Извор:Независне / Милан Пилиповић
