Анестезиолог светског гласа вратио се у Бајинце

У лијевчанској равници, на ушћу Врбаса у Саву, чувени кардиохируршки анестезиолог са светским искуством и угледом, професор доктор Бошко Радомир, оживео је успомене из детињства. После Београда, Србије, Кувајта, Бањалуке, 25.000 анестезија за операције на отвореном срцу, 17 трансплантација јетре, седам трансплантација срца и једне панкреаса, вратио се у своје село Бајинце. Завичај је моја слабост, место почетка и краја, прича нам Радомир испред куће одакле је отишао 1967. године. О родном месту говори са сетом: „Завичајни људи су, вероватно, слабићи. Храбри, одлучни, одважни, оду и не осврћу се. Признајем да сам слаб и да сам увек осећао ту слабост.”

Окружен бајиначким утвајима, где пасу краве, овце, трче коњи, лете роде, чапље, ждралови, доктор Радомир, који овде живи са супругом Миром, такође лекаром, пореклом из Книна, радо прича о своме селу.

„Пре 58 година отишао сам из Бајинаца, прво у средњу школу у Бањалуку, а после на студије у Београд, и никад нисам заборавио завичај. Увек сам знао да ћу се вратити. Зато моја супруга често каже – ти никада није ни требало да одеш одавде.”

Радомир је у Београду био председник Завичајног клуба Српчана. Трудио се да и код других пореклом из истог краја подстакне љубав према месту где су рођени, провели детињство и одакле су отишли у свет. Кардиоваскуларном анестезиологијом и интензивним лечењем почео је да се бави осамдесетих година прошлог века на Институту „Дедиње” у Београду, а усавршавао се на америчком „Харт институту” у Хјустону, у Хановеру у Немачкој, где је стицао знање и искуство у области трансплантације органа и ткива у сврху лечења. У Београду је био управник Клинике за анестезиологију и интензивно лечење, све до 2001. године и одласка у Кувајт, где је провео 18 година. Након повратка из ове земље у Персијском заливу, подстакнут жељом да помогне утемељење кардиохирургије у Бањалуци, 2018. године преселио се у град на Врбасу.

„Мој животни сан био је да Република Српска има ову службу. То је успело. Био сам ангажован све до априла ове године, од када сам у пензији. Доста је било. Радио сам 46 година. Више нисам могао одолети зову завичаја.”

Бошко Радомир каже да је професионални рад схватио само као део, маску правог, истинског живота. „Човек није испуњен, живот нема смисла без дружења, без пријатеља, без завичаја. Дуго нисам имао времена за то. Сада, овде уживам с породицом, друштвом, пријатељима, родбином. Унучад, када дођу у посету, највише ме веселе. Имам их четворо, Алексу, Милу, Николину и Елицу.”

Бошковим животним путем кренула је кћерка Јелена, која је кардиохирург на УКЦ у Бањалуци. Друга кћерка Јована је банкар у Грчкој. Имају складне породице и децу, Бошкову унучад, којој, каже, у свакој прилици прича о свом крају, о прецима: „Све оно што ја нисам сазнао од својих родитеља и дедова, причам њима. Мој деда је умро, моја бака је умрла, никада ми нису причали нити сам ја осетио потребу да их питам, ко смо, шта смо и одакле смо. Нисам сазнао своје корене. Сада сматрам својом најважнијом мисијом да моју унучад упознам с фамилијом, да знају ко су, где су њихови корени, одакле потичу.”

Овде се осећам сасвим другачије, лепше него било где, прелистава Бошко Радомир успомене из родног села и с обновљеног огњишта, где су га мајка Здравка и отац Јово усмерили на високе школе и медицинске науке. Било је то време када се скромно живело, мало имало, али њих двоје су се трудили да Бошко не оскудева, него да учи и оправда њихово поверење: „Моја супруга каже: Шта си ти овде имао лепо у детињству? Ништа. А ја одговарам да ми је овде све лепо. И пре и сада. Ништа лоше нити ружно нисам понео одавде из Бајинаца.”

Такве сам природе, прича Бошко Радомир, често разговарајући с комшијама, пријатељима из детињства, међу којима је професор Милош Милинчић, бивши председник Општине Србац, мада памти само лепо и добро у животу.

„Све ружно потискујем. Зато, када се осврнем, све што видим и памтим – лепо је. А то лепо је овде, у Бајинцима. Прошао сам много света, упознао људе, градове и државе, али нигде ми није као овде”, каже др Радомир.

Бајинци су модерно село, с великим кућама, уређеним улицама, живот је много напреднији него кад је доктор Радомир био дете. Ипак, његово поређење је другачије: „Бајинци су у мом детињству изгледали лепше него сада. Било је много људи. Деце. Народа. Сада је урбаније, уређеније, имамо путеве, водовод, струју, све што чини модеран живот. То некада нисмо имали. Међутим, куће су празне. Таквих је све више.”

Бошков дан, прича нам, кратак је за све што жели да уради. Све за шта није имао времена и могућности, јер је у професији био испуњен, заузет, посвећен послу, сада настоји да постигне. Дружење, лов, риболов, путовања… Све се своди на завичај, на Бајинце и Србац, где је пре неколико година добио плакету, највише општинско признање.

Извор:Политика / Милан Пилиповић