У своме селу, Грбавцима под Козаром, Анђа Стевић (93) је најстарија особа. Првог јунског дана напунила је 93 године. Живи сама, у лоше насељеном крају. Окружена шумом.
Укратко:
Сама живи у селу под Козаром окруженом шумом
Радила 20 година у бањалучком „Руди Чајавцу“
Још чува телевизор купљен од прве плате
Фотографијама сачувала успомене на цијели живот
Комшилука нема на видику. Најближи су Драго и Свето Француз. Њих троје, по једно у свакој кући. О себи и своме селу Анђа прича духовито. По томе је многи познају:
„Ја сам легенда свога села. Тако ме зову. Ето на шта су Грбавци спали. Стара баба па легенда. А гдје су друге легенде, питам се. Нигдје никога, празне и старе куће. Гробље је најближе, иза шумарка. Ту је све пуно. Добро је насељено.“
Живот ову старицу која храбро гази десету животну деценију није мазио. Одрасла је међу седморо браће и сестара.
Млада се удала, стекла двоје дјеце, сина и кћерку, па се развела. Браћа су јој помогла да се снађе, да живот почне изнова.
„Панте ми је помогао да се запослим. Завршила сам вечерњу школу и 1970. године запослила у предузећу ‘Руди Чајавец’ у Бањалуци. Радила сам до пензионисања 1990. године.“
„Шта сте радили у фабрици“, питамо виталну старицу, која радо прича о свему. Воли, каже, када било ко дође, да се мало поразговара.
„Завршила сам школу за КВ радника. Радила сам на линији електромотора, кућних апарата, телевизора… Танку, сјајну, готово невидљиву жицу, увлачила сам у избушене рупе, на плочама од пластике. То није могао свако да ради. Само онај ко има добар вид. Морало се циљати и оком и ногом, да се жица провуче, као длака дебљине. Нисам носила наочаре. Видим и сада.“
Прва плата
Од прве плате купила је телевизор, „Чајавец“, који и сада чува. Одавно није у функцији. Изгубио је битку са савременим технологијама. Није сасвим исправан, али би могао да се поправи, сматра наша саговорница.
„Телевизор је инвалид, исто као и ја. Вољела бих га поправити, али нико то не зна. Нема више мајстора за телевизоре. Сада, ови нови, чим се покваре, иду у смеће. Некада је телевизор био скуп. Није било дозвољено да свако рукује, пали и гаси, а дјеца поготово. Сада, дјеци је све допуштено, а телевизору како буде.“
Таман хтједосмо на друге теме, а Анђа опет у причу о телевизорима и фабрици коју често помиње.
„Била сам лијепа наизглед, на око, и добро сам радила. У оној држави све се бирало, на све гледало и пажња обраћала. Телевизоре нису могли правити ружни људи. Каква слика би то била. Код нас су на траку долазили Нијемци да виде како се телевизори производе и какви су то радници. Од тога је зависило да ли ће их купити или неће. А куповали су. Замислите ви, још једну да вам приповидим, наш телевизор са именом партизанског пилота Рудија Чајавца у њемачким кућама.“
Прва пензија и старе фотографије
Памти Анђа и прву пензију. Добила сам, каже, 200 динара, што је било мало за живот. Зато је заметнула овце и краве, сијала башту, орала њиве на очевини.
„Радим и сада, али мање. Ни пензија овога доба није много боља. Ако буде повишица, као што се прича, изаћи ћу на 500 марака.“
У малој, уређеној кући, гдје је све на своме мјесту, чисто и уредно, Анђа је окружена фотографијама. На једној, заједничкој, њени родитељи, браћа и сестре.
„Нас је било десеторо, двоје умрло рано, дјеца док су били. Обрад је најстарији брат, старији од Панте, а млађи од мене. Он је недавно умро. Мара је најстарија сестра, ни она није жива. Имала сам још сестре Миљку, Вуку и Зору. Слободан је најмлађи. Моје крштено име је Ангелина, а Анђом ме зову. Једино сам ја жива, као што се види. На фотографији су и родитељи, мајка Стевка и отац Крсто.“
Анђа Стевић рођена је 1. јуна 1933. године. Још мало, каже, па стоћка.
„Када будем славила стоти рођендан, хоћеш ли доћи“, упита. Обећасмо без оклијевања, а она настави причу:
„Биће то велико славље, највеће славље у Грбавцима. С разлогом. Ја сам најстарија у селу. Нико ме не може претећи, јер сви заостају. У пензији сам 36 година. И по томе сам прва. Прије неколико дана славила сам рођендан. Свега су ми моји донијели, разних поклона. Имам и колача, сока, пива, свега. Не можете отићи, а да се не почастимо. Ваља се, што каже народ.“
На вашар због фотографисања
Док смо се гостили колачима, а с вана је допирао цвркут птица и мирис управо процвјетале липе, наша домаћица настави причу о себи и својима.
„Живим сама, одржавам кућу, имам и нешто баштице, посјећују ме моји, увијек неко дође. Наврате и комшије. Моја врата су за све отворена, никада их и не затварам. Волим да поразговарам, нашалим се. Насмијем. Још ме служе и глава и ноге. То је најважније.“
Сваки важан догађај обиљежила је фотографисањем. Тако од младости до данашњих дана. Већином уоквирене, своје фотографије, изнијела је на увид, а о свакој је дуга прича.
„Сликала сам се у Градишци када сам постала пунољетна. Ишла на вашар и сликала се. Да се зна каква цура сам некада била. Сликала сам се када сам се запослила у ‘Руди Чајавец’ 1970. године. И кад сам ишла у пензију, опет сам се сликала. А има од тада торба година. То је било 1990. године. Када сам била код кћерке у Њемачкој, исто сам се сликала. Па код брата Панте у Бањалуци и у другим приликама. Да ви имате времена, све бих ја то изнијела и показала, не само ових неколико слика.“
„А сликање у Тузли, како је то било“, подсјетисмо Анђу на причу коју је започела па није до краја испричала.
„Била сам у Тузли код сестре и зета. Нисам била ни удана. Зет је радио у војсци. Ишли смо на дочек Нове године, на игранку. Хтјели су да се сликамо заједно и посебно. Када сам сјела на столицу, каже мени фотограф, насмијте се.
Што ћу се смијати, на шта да се смијем. Чему. Сликам се, ваљда треба да будем озбиљна. Тако сам ја њему рекла.
Кад, не лези враже, он узе малог меду, од гуме, стисну испред мене, медо писну, два-три пута. Ја се насмијах томе, а он шкљоц, и готово. Усликао ме са осмијехом. На превару.“
Анђа је окружена и другим фотографијама, сина Миле у војничкој униформи, кћерке Драгице, дјеце, родбине:
„Ово је слика моје унуке Сање. Лијепа је, на бабу, на мене. Живи у Бањалуци. Имам слике свачије, свих, родбине, дјеце, и када их гледам, увијек сам са њима. Имам пажњу од њих, од свих. Кћерка ми је помогла да изградим кућу на очевини. Она живи у Њемачкој. Тамо се удала.“
Авионски лет
Анђа је авионом путовала код кћерке и зета у Њемачку. О том узбудљивом догађају детаљно нам је причала:
„Када ме брат испратио на аеродром, а покретне степенице унијеле у авион, сјетила сам се пјесме ‘Предај се срце, изгубили смо бој’. Столић искочи. Донесоше вечеру свима. Храну, пиће у малим флашама. Извирих на прозор, када оно доље мале куће, а људи к’о мрави.“
Дуг живот, а приче још дуже, закључује Анђа, испраћајући нас на капији. И поручи:
„Напишите да су моје године на измаку, али да ми је живот мио исто као када сам, уз усну хармонику, на Петровдан играла у колу испред грбавачке цркве.“
Милан Пилиповић / Независне
