Фотографију са дјечаком на лијечењу и хирургом Бранком Поткоњаком, снимљену 1973. године у Болници Градишка, на Одјељењу хирургије, бивша главна сестра, а сада пензионерка Рада Благојевић чува на посебном мјесту.
„Овај дјечак, Ненад, чије презиме сам заборавила, јер је од тада прошло много година, био је повријеђен у саобраћајној незгоди, дуго је код нас био на лијечењу. Посебно је заволио мене и доктора Поткоњака, као и ми њега. Својој кући сам га водила при крају лијечења, а сљедећег дана враћала у Болницу“, присјећа се Рада једног од многих догађаја из своје медицинске праксе, који памти и препричава.
И показује фотографију коју чува. А било је много таквих случајева.
„Послије удеса у Окучанима, седамдесет и неке, гдје је страдала цијела породица из Турске, трогодишњи дјечак, једини преживјели, али тешко повријеђен, смјештен је у нашу болницу. Пола године био је на лијечењу. Мене је заволио, није хтио нигдје од мене. А и ја сам њега вољела, као да је мој син. На приједлог доктора Поткоњака, иначе хирурга, хтјела сам га усвојити, али се испријечила администрација“, испричала нам је Рада, прелиставајући старе фотографије и успомене.
Касније је, послије контакта с Амбасадом Турске, овог дјечака преузела социјална установа из Загреба, због њихове надлежности, јер се удес догодио у Хрватској.
Памти и препричава ова медицинска сестра, поријеклом из Добоја, која је у Градишку дошла 1971. године, многе случајеве из своје, четири деценије дуге медицинске праксе. Помиње и колеге, нарочито докторе Звонимира Микина и Бранка Поткоњака.
„Бранко је био веома брижан према дјеци. Чак је и бркове обријао да би га мали пацијенти боље прихватили, да би с њима успоставио блискост. У Градишку сам дошла послије завршетка Медицинске школе у Добоју и стажирања у Теслићу, а на приједлог примаријуса Звонимира Микина. С њим сам дуго и успјешно сарађивала“, прича Рада Благојевић, која Болницу у Градишци и сада сматрам својом другом кућом.
Пензионисана је 2010. године, али често посјећује бивши колектив. Она је овдје била прва сарадница доктора Звонимира Микина, који је основао Одјељење хирургије. Он је актер развоја и технолошког напретка, изградње болничких капацитета.
„Услови су били очајни, ништа нисмо имали, али смо имали јаку вољу, жељу да нешто важно постигнемо, да напредујемо. У почетку је Хирургија била смјештена у скучене просторије. У неколико соба била је операциона сала, припрема, шок-соба, амбуланта, мушка и женска болничка соба са укупно 13 кревета, дневни боравак и ходник“, прича Рада о давном времену, када су потребе биле велике, а могућности скромне.
„Имали смо још четири кревета у шок-соби. Сви кревети су стално били попуњени. Али, у таквим условима чинили смо подухвате, спасавали пацијенте из тешких стања, повреда у удесима, оперисали компликована стања. Доктор Микин радио је компликоване операције и враћао у живот младе особе након удеса у саобраћају“, описује наша саговорница услове, у периоду када је она била на почетку радног вијека.
Користили су, каже, металне игле, стаклене флаше, сналазили се…
„Али, однос према послу, почев од чистачице до хирурга, био је на високом нивоу. Тај посао сам вољела и ништа ми није било тешко“, наглашава Рада Благојевић.
Међу великим ентузијастима, борцима за просперитет градишког здравства, а надасве хирургије били су, осим поменутих хирурга Микина и Поткоњака, њихове колеге Петар Даниловић и Вјекослав Девчић, медицинске сестре Ифета Хрњић и Рада Тешановић, медицински техничар Драган Дошен те анестетичар Миленко Кнежевић.
Велики напредак услиједио је изградњом садашње зграде Болнице. Рада Благојевић је била главна сестра Одјела хирургије и цијеле Болнице.
„Живјела сам у Болници и за Болницу. Емотивно сам се везала за пацијенте, радовала се свачијем изљечењу, а туговала када помоћи није било. Дјеца су ме вољела. Послије посла, када сам завршавала радни дан, и требала кући, они су плакали. И мени је било тешко. Хтјели су са мном, кући, било куда, или да останем са њима, никуда да не идем. Била су то тешка времена, када се из наших села долазило запрегом, а дјеца су у Болници дуго боравила. У то вријеме мајке нису боравиле у Болници са дјецом, изузев са бебама“, присјетила се Рада својих дана, мјесеци и година у градишкој болници, многих бивших колега и пацијената, суграђана који су препознали њену љубав према послу и жртву за болесне и унесрећене.
Часне сестре
Рада Благојевић каже да су важну улогу у Болници, на Одјељењу хирургије, имале католичке часне сестре. Њихових презимена се не сјећа, али њихову улогу памти и препричава.
„То су Сузана, Анђела, Ксаверија, Јосипа, Анкица и Ангела. Презимена сам заборавила. Њихов допринос је немјерљив. Пацијенти су према часним сестрама имали велико повјерење и поштовање. Оне су биле веома посвећене послу, једнако се према свима односиле“, казала нам је Рада Благојевић у својеврсној исповијести која ће средином ове године бити објављена у монографији о Болници.
Независне / М.Пилиповић
Album sjećanja Rade Blagojević: Čuvam slike djece koju sam liječila i voljela (nezavisne.com)
