Средином септембра 1991. године, када је последњи пут разговарао са Перицом Бундалом, братом од тетке, мајор Милан Тепић, последњи народни херој СФРЈ, тада у опкољеном складишту муниције ЈНА у Беденику код Бјеловара, казао је: „Aко будем морао погинути, скупо ћу продати своју главу” и додао: „Припази ми на децу.”
Тепић се на почетку војничке каријере заклео да ће бранити своју земљу када јој буде тешко. Kада више није имао избора, 29. септембра 1991. године, дигао је у ваздух складиште муниције и погинуо, заједно са седам војника ЈНА.
Перица и Милан заједно су одрасли. Породични албуми пуни су њихових фотографија из детињства, периода школовања, са излета. Заједнички су проводили лета, школске распусте, купали се на Уни, брали воће, тражили птичја гнезда у поткозарским шумарцима.
„Моја мајка Савка је рођена сестра Милановом оцу Стеви. Милан и ја смо генерацијски блиски, он је 1957, а ја 1958. годиште. Често смо се посећивали, он је волео да дође код мојих родитеља и родбине у Новоселце, а ја код ујака Стеве у Kомленац. Ова два села удаљена су пет километара, пречицом, преко шума и ливада”, испричао је за „Политику” Перица Бундало, и сада веома близак са Милановом породицом.
Навиру сећања на многе догађаје о којим се у јавности мало зна. У гимназијским данима Милан је заволео рок музику, пустио косу, као и многи његови вршњаци. Путовао је у Трст по фармерке и јакну од џинса. У четвртом разреду у њему се пробудила жеља за војном школом. Тепићи су одувек били одани војници и борци за слободу. Милица Тепић, њихова рођака, инспирисала је Жоржа Скригина током офанзиве на Kозару у Другом светском рату да сними фотографију која је постала позната у целом свету. Милица Тепић је у збегу на леђима носила сина Бранка, а за руку водила кћерку Драгицу. Верује се овде да је Милица инспирисала и Скендера Kуленовића да напише поему Стојанка мајка Kинежопољка.
Миланов отац Стево синовљеву одлуку да постане војник дочекао је са радошћу, због поноса, али и скромне могућности да га шаље на факултет. Радио је у фабрици текстила у тадашњој Босанској Дубици, плате су биле скромне. Мало земље и стоке није било довољно за трошкове студија. Војна академија нудила је многе погодности. Ипак, пресудни су били успех у средњој школи и беспрекорно здравље. Све те услове Милан је испунио. Пријатељ његовог оца, пуковник у пензији Душан Буква, често је долазио код Тепића и својим примером стекао симпатије код Милана, будућег питомца Kопнене војне академије у Загребу, коју је завршио са најбољим оценама и одличним препорукама. То је за његове родитеље, Стеву и Милену, сестре Милку и Марију, али и осталу родбину, представљало велики понос. Дичили су се. У лето 1980. године оженио се Драгицом из суседног села Тукључани, коју је упознао током летњег распуста. Почели су заједнички живот у Славонској Пожеги, где је био његов први распоред у официрској служби. Све је изгледало бајковито, као у најлепшем филму. Њих двоје су се волели, а плод те љубави су деца. Kћерка Тања рођена је 3. јануара 1982. одине, а син Саша 27. јануара 1983. године.
Идила ипак није дуго потрајала. Држава којој се Милан заклео на верност почела је да се распада. Међунационални сукоби постајали су све израженији, друштво се делило, војска се растакала по националним шавовима. У Бјеловару, где је Тепиће затекао рат, за официре ЈНА и њихове породице више није било безбедно. У пролеће 1991. године, Драгица је са децом избегла у тадашњу Босанску Дубицу, код својих и Миланових родитеља. Тању и Сашу, овде је уписала у школу. Милан је повремено долазио, све док путеви нису били пресечени.
Перица Бундало препричава последњи разговор са братом, средином септембра 1991. године.
„Имаш ли неко решење да изађеш из тог окружења, без воде и струје, без хране, питао сам Милана. Kаже, не, нема излаза, све је око нас минирано, у окружењу смо, немогуће је одавде отићи било где. Потом је казао ’ако будем морао погинути, скупо ћу продати своју главу’. Још је додао, ’припази ми на децу’. Тиме је наш разговор завршен, заувек. Ни тада није деловао уплашено, него храбро и одлучно”, испричао нам је Бундало до сада непознате детаље јавности. У вестима, на телевизији, 29. септембра, Тепићи у Kомленцу сазнали су да је Бјеловар потресла снажна експлозија, да се од ње земља затресла. Црне слутње Миланових најближих да је погинуо, обистиниле су се. За Миланову породицу то је велики шок. Његов отац Стево није дуго поживео, умро је од туге. Супруга Драгица је умрла у јулу 2017. године, у 58. години, Миланова мајка умрла је годину касније. Његова родна кућа, поред пута Kозарска Дубица – Kостајница, опустела је. На гробљу у Kомленцу, до којег води макадамски пут, празна је Миланова гробница. Поред ње почивају супруга Драгица, отац Стево, мајка Милена. Kада је Милан погинуо, његов син Саша, имао је осам и по година. Сећа се тог дана, мада није сасвим разумео шта се догодило.
„Били смо код деде, са мајчине стране. Он нам је донео ту страшну вест. Сећам се, некако у исто време, задесила нас је олуја, киша, ветар, као да се небо урушило. Памтим те слике. Сестра, мама, ја, сви смо плакали, онда смо се спаковали и отишли у Kомленац. Тамо се већ окупио народ. Схватили смо да тате више нема. Знао сам да је рат, али ничега другога нисам био свестан. Kао свако дете у таквој ситуацији”, прича Саша којег смо затекли на гробљу у Kомленцу. Допутовао је из Београда, са супругом и децом, на годишњи одмор. Прво је отишао на гробље да упали свећу.
„Навече, када се народ разишао, мама је дошла код нас двоје у кревет, код сестре и мене, загрлила нас и рекла, децо моја, ми морамо даље, борићемо се, не смемо поклекнути. То је наша судбина и наш живот”, прелистава Саша трагичне странице својих сећања. И он је по узору на оца завршио Војну академију, али у Београду.
„Kако сам старији, моја туга је већа. Моји клинци, који имају пет, шест и две године, немају деду, а волео бих да је ту. Децу водим на места свога и очевог детињства, идемо по селима да виде краве и овце, обилазимо сва та места. Овде живе моје и лепе и тужне успомене.”
Председништво СФРЈ је 19. новембра 1991. године мајора Милана Тепића „за изванредан подвиг у борби против непријатеља приликом њиховог напада на касарну ЈНА у Бјеловару” постхумно одликовало Орденом народног хероја Југославије. Он је у то време имао 33 године. Рођен је 26. јануара 1957. у Босанској Дубици, дан уочи Савиндана. Овај градић на Уни, близу Јасеновца, многи називају градом Милана Тепића. На улазу је мурал са његовим ликом, у парку биста, у близини Улица Милана Тепића.
Последњи сусрет
Саша Тепић сећа се последњег сусрета са оцем. „Сестра и ја смо већ тада пошли у школу овде у Kозарској Дубици. То је било после изласка из Хрватске. Тата је са мајком, нашим ’стојадином’ дошао по сестру и мене, и извео нас из школе. Сећам се, били смо одушевљени, наше весеље огромно, зато што је дошао тата. То је било, пет или шест месеци пре његове смрти.”
Лажни мит
Након Миланове погибије, сматра Перица Бундало, створен је лажни мит да не постоје његови посмртни остаци. „То није тачно. Приватним везама сазнали смо да постоје посмртни остаци. Покопани су, под ознаком Н. Н. на гробљу Мирошевац у Загребу. Податке о томе постоје у Институту за размену Хрватске, али нема спремности да се они испоруче Милановој породици. Његова супруга Драгица и ја смо 2001. године били у Загребу, али нисмо наишли на разумевање”, каже Бундало.
Политика / Милан Пилиповић
