Осам сати до благослова – мој пут ка Часном појасу Пресвете Богородице

Када сам први пут чула да у Београд стиже Часни појас Пресвете Богородице, нисам ни помишљала да ћу отићи да му се поклоним. Обавезе су се низале једна за другом, посао није остављао много простора за одсуство, а пут и вишечасовно чекање чинили су се као нешто што једноставно нећу моћи ускладити. Што сам више слушала свједочанства људи и гледала ријеке вјерника које су се сливале ка Храму Светог Саве, то је та жеља постајала јача. Ни сама не знам у ком тренутку је прерасла у чврсту одлуку да морам отићи. А онда су се ствари почеле чудесно слагати. Добила сам слободан дан онда када ми је био најпотребнији, а умјесто аутобусом, кренули смо аутомобилом. Тек касније сам схватила да ништа од тога није било случајно.

Када смо стигли до Храма Светог Саве, дочекао нас је још један знак који сам доживјела као благослов. Паркинг мјесто појавило се буквално испред самог храма. У мору аутомобила и људи, мјесто нас је чекало као да је било припремљено баш за нас. Погледали смо се и насмијали.

Стали смо у дугу колону заједно са ријеком вјерника која је ишчекивала поклоњење  великој светињи са Хиландара, Часном појасу Пресвете Богородице.

У почетку се колона полако помјерала. Ред се кретао равномјерно, људи су тихо разговарали, а атмосфера је била мирна и угодна. Иако нас је чекало дуго стајање, нисмо журили. Сви смо корачали ка истом циљу. Међутим, како смо се приближавали храму, све се мијењало. Колона је постајала све гушћа, људи је било све више, а простор све ужи. Гужва је расла из минута у минут. Кораци су постајали све ситнији, а чекање све дуже. Оно што је на почетку дјеловало као лаган ход, претворило се у споро напредовање у коме смо понекад за сат времена прелазили тек неколико метара. Врата храма била су пред нама, наизглед надохват руке, али сваки нови корак до њих тражио је све више стрпљења. Тада је почело наше ходочашће у мјесту.

Сто метара до врата храма прелазили смо скоро шест сати. Корак по корак. Мало по мало. Једни уз друге.

Испрва је било несносно вруће. Ваздух је стајао. Сунце је немилосрдно пржило. У појединим тренуцима чинило се да нема снаге за још један корак. А онда би наишао лаган повјетарац, дотакао лица уморних људи и као да би свима улио нову снагу.

Врата храма била су тако близу. И тако далеко.

Док смо стајали, слушали смо приче других људи. Неки су чекали дванаест сати. Неки су, надомак циља, морали одустати јер су их чекале обавезе које нису могли помјерити. Гледала сам њихова лица и дивила се њиховој жртви. Посебно ме дирнуо призор дјеце. Било их је много. Родитељи су их носили у наручју, возили у колицима, храбрили када би постали нестрпљиви. Још више су ме задивили они у позним годинама – баке и дједови који су, ослањајући се на штапове и једни на друге, стрпљиво стајали и чекали свој тренутак.

Како су часови пролазили, многима је позлило. Видјели смо људе који су тражили мало воде, мало хлада, мало снаге. А онда, након силне жеге, небо се нагло затамнило и почео је пљусак.

Као да су се сва годишња доба смијенила у једном дану. Сунце, врућина, вјетар, киша.

Како смо се приближавали светињи, почела сам размишљати о тракици коју су многи добијали након поклоњења. Нисам је жељела као сувенир, већ као благослов и успомену на тај дан. А онда, надомак циља, стигла је вијест: „Нестало је тракица.“

Признајем, растужила сам се. Након свих тих сати, након пута, чекања и молитве, срце ми је на тренутак потонуло. Али свештеници су стрпљиво говорили: „Дајте бројаницу, крстић, икону… прислонићемо на Часни појас.“

Неки су негодовали што нема тракица. А онда се један свештеник окренуо и мирно рекао: „Биће.“ Само једна ријеч, биће.

И заиста, десетак минута касније стигле су нове тракице. Радости није било краја.

Послије осам сати чекања, умора, сунца, кише, гужве и искушења, стајала сам пред маленим кивотом у коме се налазио Часни појас Пресвете Богородице. Тренутак је трајао свега неколико секунди. А ипак, као да је стао читав дан.

Прекрстила сам се. Пришла. Цјеливала светињу. И све је одједном утихнуло. Нестали су умор, бол у ногама, врућина, киша и часови проведени у реду. Остали су само мир, захвалност и осјећај да сам добила много више него што сам дошла да тражим. Тог дана нисам пронашла само Часни појас. Пронашла сам стрпљење. Пронашла сам вјеру. Пронашла сам радост међу хиљадама непознатих људи који су, свако са својом муком и својом надом, стајали у истом реду. И схватила да понекад највећи благослов није на крају пута. Него у самом путу до њега.

Н.Миљковић