Жарко Шарић из Српца неуморан и у деветој деценији: Писац без оловке као пијанац без ракије
Жарко Шарић је плодан писац и у деветој деценији. У три књиге, двије ове године објављене („Кад јечам заруди“, „Завичајник“) и једном у штампи („Фајронт“), чији је издавач србачка „Просвјета“, Жарко Шарић је „водич кроз богатство културног живота Српца“, како је то у поговору књиге „Завичајник“ написала Драгана Нуждић. Он је „свједок мудрости опхрван успоменама“, према импресијама Бранке Санчанин у књизи „Кад јечам заруди“ или „писац у годинама позним и временима грозним“, како је он казао за себе у књизи „Фајронт“.
„Неколико пута након објављених књига, а било је више таквих прилика или неприлика, вјеровао сам, сваки пут, да је то посљедња. Али, постоји неко проклетство у писцу којег невидљива сила тјера да пише, докле год хода и очима гледа свијет око себе. Тако су настале и ове књиге“, каже Жарко Шарић (81), плодан писац у деветој деценији.
„Писац без оловке је као пијанац без ракије. Не може се снаћи у животу. Када писцу понестане идеја, осјећа се безвриједно, а дани и године, јутра и вечери, губе смисао“, објашњава Шарић своју приврженост књижевности и завичајним темама.
Претходно је објавио тринаест романа, књига приповиједака и есеја. То су „Претежно добри људи“, „Рат у Липорашћу“, „Сладолед на асфалту“, „Црни коњи“, „Шашава школа“, „Демократија за почетнике“, „Квареж нарави“, „Збогом гварнери“, „Камен и ријеч“, „Маршалова слика“, „Жива читанка“, „Бијела мама“, „Баш се лијепо ратовало“. О потреби писања, Жарко Шарић има своју теорију, блиску ставовима познатијих писаца.
„Неки злодух уђе у човјека, у литерату, и не дозвољава му да се ослободи. Зато пише, и када повјерује да је писање бесмислено и да је писању крај, он опет пише. Иво Андрић, наш нобеловац, говорио је да је писање пливање уз матицу. Није то лако, али без тога се не може. Један афористичар је ту ситуацију објаснио афоризмом: ‘Молим једног угледног писца да престане писати, док је још угледан.’ Прича се да је Бранко Ћопић скочио са моста, у прољеће 1984. године, због тога. Изгубила му се златна нит писања. Добрица Ћосић је то објаснио ријечима да постоји период писања и морања. У мојим годинама писање је морање, јер се без њега не може. То је терапија душе.“
У новим књигама Жарко Шарић се бави својим градом и људима, својом генерацијом и догађајима у којима је учествовао, дајући значајан прилог баштини културе лијевчанског краја.
„Књига ‘Завичајник’ је збир мојих уводника, приказа, говора, обраћања, бесједа, књижевних огледа, рецензија, писаних и изговараних различитим поводима“, каже Шарић.
„Дуго нисам сматрао вриједним нити потребним да то објавим у књизи. На идеју сам дошао послије читања књиге Матије Бећковића „‘Косово, најскупља српска ријеч’. То је књига сличне структуре, мада је његов свијет који посматра и описује много шири. Моја књига је саткана од прилога за културну баштину Српца“, додаје он.
Књига „Кад јечам заруди“ говори о пензионерској популацији, на посебан начин. Ту посебност аутор објашњава потребом да се посвети својој генерацији.
„Хтио сам посветити пажњу пензионерима. Они су главни и споредни ликови у књизи. Сви ликови су пензионери. Они воде своје радње, улазе у драмске заплете, износе дилеме које други не разумију и не схватају. Нисам пронашао у нашој књижевности нешто слично.“
У књизи „Кад јечам заруди“ су 24 приче из прошлости, из живота, које доносе радост, због малих ствари. Оне су свједочанство о људима који, како каже аутор, у костима имају временску прогнозу, а у глави успомене које блиједе.
„Што је човјек старији, његова радост према малим стварима је све већа. Моја животна композиција има осамдесет вагона. У сваком вагону, по ковчег у којем су успомене. Из сваког ковчега вадим понешто и градим књигу. Она је састављена од ковчега мојих успомена.“
Трећа Шарићева књига „Фајронт, нешто као аутобиографија“ је у штампи. То је, у неком смислу, допуњено издање књиге „Претежно добри људи“. То су приче о пишчевој генерацији и завичају у којем је, као у сваком малом мјесту, тешко бити писац.
„Бити провинцијски писац је незахвално, јер се непрекидно бори да пређе невидљиву линију коју је неко непознат повукао и одредио колико се и докле се може. Писао је о тој линији и Меша Селимовић. Ако се провири даље, извири више, писац стиче велики број, како је то примијетила Стевка Козић Прерадовић, искрених непријатеља. Зато, писац се у завичај враћа само мртав или славан, казао је Јован Дучић. Постоји и изрека да је у своме селу најтеже бити поп“, додао је Шарић.
Награде
Жарко Шарић је добитник угледне награде Фондације „Фра Грга Мартић“ за роман „Збогом гварнери“ и „Драгојло Дудић“ за књигу „Љето у Липорашћу“.
У роману „Збогом гварнери“, написао је књижевник Стеван Тонтић, аутор је на веома вјешт начин исплео лијепу, надасве трагичну причу о љубави и пријатељству, умјетности и животу, поштењу и лицемјерству, али и хировима непредвидиве људске судбине. У књизи „Љето у Липорашћу“ Шарић говори о рату у којем су сви криви.
„Домаћи издавачи су ме одбили, али сам, подаље од куће, прихваћен и награђен. Овђе, у Републици Српској, упоредили су ме са пијетлом Андрићевог Кмета Симана који прерано кукуриче па остане без главе. У Србији су ме прогласили писцем и наградили.“
У књижевности Жарко Шарић се појавио 1996. године романом „Претежно добри људи“.
