Треће издање Фестивала позоришта Републике Српске „Љубица“, у част Љубице Стефановић (1888-1946), прве школоване глумице са ових простора, биће одржано од 17. до 23. маја у Културном центру Градишка, а на сцени Градског позоришта Градишка.
Публика ће имати прилику да погледа седам представа, од којих је пет у такмичарском програму фестивала. Фестивал ће бити отворен копродукцијском представом Народног позоришта Источно Сарајево и Градског позоришта Градишка „Terra incognita“, а на завршној фестивалској вечери, у част награђених, играће комад „Френки и Џони“ у извођењу Слободе Мићаловић и Игора Ђорђевића.
Такмичарски програм почиње друге фестивалске вечери, а селекторка Слађана Зрнић у исти је уврстила комаде „Стаклена менажерија“ Народног позоришта Источно Сарајево, „Швабица“ Народног позоришта Републике Српске, „Брачно савјетовање“ Градског позоришта „Јазавац“ Бањалука, комедију „Ометена у развоју“ Градског позоришта „Семберија“ из Бијељине и „Лет изнад кукавичијег гнијезда“ Позоришта Приједор.
Уочи самог фестивала о трећем издању фестивала „Љубица“ и својим филмским пројектима, за „Независне“ говорио је Златан Видовић, глумац и директор Градског позоришта Градишка.
НН: Реците нам више о копродукцијској представи „Terra incognita“ која ће отворити фестивал?
ВИДОВИЋ: То је један сјајан текст Небојше Ромчевића, нашег прослављеног писца. До ове сарадње са Народним позориштем Источно Сарајево дошло је сасвим природним путем и спонтано, јер су они, ајмо рећи, једно ново и младо позориште. Ми смо такође још увијек у некаквим почецима, мада смо неко вријеме ту. Зоран Тодоровић, њихов умјетнички директор, и ја смо се нашли по том питању. Договорили смо да би било лијепо да имамо ту сарадњу. Наиме, Зоранов текст „Миропомазање“ је био побједник код нас на првом конкурсу Министарства просвјете и културе Републике Српске за најбољи домаћи драмски текст. Та изведба је била у Градишци. Тако смо се Зоран и ја упознали и ту се родила и идеја о овој сарадњи. Мислим да је та сарадња логичан слијед догађаја и што је најважније за мене као директора, нашли смо одличан текст. Једва чекам да публика погледа ту представу.
НН: Селекторка овогодишњег издања фестивала је била глумица Слађана Зрнић. Колико сте задовољни селекцијом, односно такмичарским програмом фестивала?
ВИДОВИЋ: Слађана Зрнић је сјајна глумица, првакиња драме Народног позоришта Републике Српске, моја пријатељица и колегиница дуги низ година и она је направила заиста фантастичну селекцију. Мислим да ће све што је најбоље код нас у позоришту бити на фестивалу „Љубица“, тако да публику чека незаборавних пет дана такмичарских представа, а посљедњи дан фестивала ту ће бити и ревијална представа. Игор Ђорђевић и Слобода Мићаловић играће у култном тексту „Френки и Џони“ који су на великом платну оживјели Ал Паћино и Мишел Фајфер.
НН: „Љубица“ је први фестивал позоришта у Републици Српској. Од почетка сте вјеровали у позоришну продукцију Републике Српске. Каква је та продукција на годишњем нивоу данас у односу на Ваше глумачке почетке, да ли и, ако да, колико ствари иду напријед?
ВИДОВИЋ: Ствари се заиста помјерају напријед. Имамо новоосновано Народно позориште у Источном Сарајеву, ту су и Градско позориште „Семберија“ у Бијељини, Градско позориште „Јазавац“ у Бањалуци, Позориште Приједор, Градско позориште Градишка, надам се да ће ускоро и Требиње имати своју сцену, такође и Добој. Позоришна мрежа Републике Српске се шири и коначно се препознаје таленат, труд и ентузијазам људи који долазе са Академије умјетности у Бањалуци, а који постају носиоци позоришног и културног живота у Републици Српској.
НН: Новина овогодишњег фестивала су радионице. Шта припремате у овом сегменту пратећег програма и колико је пратећи програм важан за сваки позоришни фестивал?
ВИДОВИЋ: Одлучили смо ове године да проширимо фестивал и на друге сфере, тако да ћемо имати радионице. Немања Ћеранић, филмски редитељ, држаће радионице о филмској режији у просторима Аудио-визуелног центра Републике Српске. Такође ћемо имати и глумачке радионице. На Академији умјетности у Бањалуци, моја маленкост, Џек Димић и Саша Торлаковић, који су и чланови овогодишњег жирија на фестивалу, држаћемо радионице за студенте глуме и све оне који буду заинтересовани. Петар Билбија ће у Кући Милановића држати радионицу о стварању филмске и позоришне музике, тако да смо припремили амбијентални приступ и заиста смо се трудили да обухватимо што шири опсег интересовања. Ту ће бити изложбе и свирке као и сваке године. Мислим да „Љубица“ има програм којег се не би постидјели много већи градови на својим фестивалима, али ето, ми се трудимо да то сваке године све више напредује.
НН: Колика је заинтересованост позоришне публике у Градишци за треће издање фестивала у односу на први, односно колико повратне реакције потврђују да сте на правом путу?
ВИДОВИЋ: Сваке године је заиста све већа и већа заинтересованост. Прошле године су сале биле дупке пуне. Ове године смо већ продали око двјеста пакета за сваку ноћ и појединачне улазнице се свакодневно продају. Јако сам задовољан продајом. Радимо много на маркетингу. Трудимо се да приближимо позориште људима. Градишка је мали град, али је то град који је одувијек имао љубав према арт сценама што се тиче музике, позоришта и филма. Ово је дакле јако плодно поднебље за стварање фестивала из области културе.
НН: Ове године боравили сте у Аргентини, гдје сте учествовали у снимању филма „Рука правде“ о Благоју Јововићу. Шта нам можете открити о овом филму?
ВИДОВИЋ: „Рука правде“ је један од највећих пројеката који се код нас ради у претходних неколико година. Ријеч је наравно о Благоју Јововићу и читавој тој причи око његовог покушаја атентата на Анту Павелића. Ја играм Јакова Јововића, кума Благоја Јововића, који је заједно с њим био у потрази са Павелићем. Десет дана смо били у Аргентини и то је предивно једно искуство. Снимали смо на аутентичним локацијама и иначе читав филм је у аутентичном маниру. Доста се говори на шпанском језику, што је за мене као глумца до сада била једна велика непознаница и један изазов. Морао сам доста тога да радим на шпанском језику. Куриозитет овог филма јесте што сам ја и копродуцент. Наиме, продуцентска кућа „Козара филм“, чији сам члан, мањински је копродуцент овог филма, јер је прошла на конкурсу Аудио-визуелног центра Републике Српске за мањинску копродукцију, тако да ће и Република Српска учествовати у овом филму и то је за мене велика част.
НН: Поред „Руке правде“, у којим наредним филмовима и серијама ће моћи да Вас види публика, очекујете ли нове премијере?
ВИДОВИЋ: „Руку правде“ снимам до јуна и онда почињем да радим нешто ново. Одмах ме чека једно снимање. Још увијек не могу да кажем ништа о томе. Ове године излази и доста премијера. Излази „Мачији крик“, највјероватније излази и серија „Црна свадба“, потом филм „Василија прекрасна“, почеће да се емитује и „Воља синовљева“ као серија, тако да има доста пројеката који би требало тек да се појаве, а на којима сам радио. До краја године ћу највјероватније радити на још два или три пројекта, тако да, ето, посла има и надам се да ће се наставити у том маниру. Јесте да некада буде тешко и напорно, али то је посао који сам сам бирао и који волим.
НН: Наспрам снимања филмског и серијског програма, те вођења позоришне куће, колико стижете да се посветите позоришној каријери?
ВИДОВИЋ: У претходних пет или шест година мало сам запоставио позоришну каријеру, коју сам до тада градио. Много сам играо у позоришту и хвала Богу на томе, јер је позориште за глумца најбитнији полигон, али у посљедње вријеме немам времена да се упустим у позоришне процесе. Нон-стоп сам на снимањима, а позориште захтијева много времена, много труда, много посвећености и једноставно не сижем физички да се уклопим у то, али играм своје старе представе у Народном позоришту Републике Српске, као и представу „Сцене из брачног живота“ са Тамаром Крцуновић, која је представа Градског позоришта Градишка. Дакле, и даље одржавам позоришну кондицију и надам се и неком новом процесу чим околности то дозволе.
