Претпоставља се да је манастир ктиторско дjело краља Стефана Драгутина (1253–1316) из династије Немањића, владара Срема, Мачве, Усоре и Соли.
Србац – Када су 2003. године свештеник Славиша Топић и вјероучитељ Верољуб Малетић из Српца, у шуми, на планини Мотајици, далеко од пута и насеља, пронашли темеље манастира Осовица из 14. вијека, мало ко је вјеровао да ће на том мјесту, десетак година касније, бити обновљен један од најљепших манастира западно од Дрине. Пронађени су фрагменти керамике, гвожђа, обрађени камен, средњовековни гвоздени клинови, самострели, натпрсњак од бронзе, оловне пушчане кугле… Претпоставља се да је манастир Осовица ктиторско дело краља Стефана Драгутина (1253–1316) из династије Немањића, владара Срема, Мачве, Усоре и Соли. Први помен манастира Осовица, сачуван на отиску манастирског печата, потиче из 1330. године. На том подручју пронађен је и средњовековни прстен с ћириличним натписом „све што радим, чиним уздајући се у Бога”.
Други писани помен је из 1604. године. То је запис о црквеном земљишту. Помињу се калуђер Василије и други сувласници, у близини Мотајице и Котовице, недалеко од порушене тврђаве Осовик и земљишта Црквина, с виноградима и чаиром. Како подсјећа археолог Бојан Вујиновић, који је заједно с археологом Миланом Ђурђевићем, тадашњим директором Завичајног музеја Градишка, учествовао у истраживању, важан доказ постојања Осовице у том периоду јесте и помен игумана Аврама, који по старом спису баштини Горњу Лепеницу и плаћа порез на чокоте винове лозе. О томе свједочи и локалитет на Мотајици који се назива Аврамови виногради.
Манастир је више пута скрнављен и разаран али и обнављан, дијелећи судбину свог народа. У току Бечког рата (1683–1699) спаљен је и порушен, а монаси су пребјегли у Славонију, у манастир Ораховица. По завршетку аустро-турског рата, Аустријанци су се повукли преко Саве, а Турци 1689. године попалили све српске светиње, међу којима и Осовицу. Кобашки бијег, који је носио титулу капетана, 1800. године је продао посљедњи камен манастирске цркве и конака у Славонски Кобаш, за изградњу аустријских кућа и помоћних објеката. Године 2008, благословом владике бањалучког Јефрема, почиње обнова манастира. Највећи дио камена допремљен је из Јајца и Јабланице. Уграђени су и кашмир и афрички гранит, којим је украшена саборна црква. Опход око цркве је од камена који је некада припадао манастиру Студеници.
„Осовица је другачија од већине манастира. У саборној цркви препознајемо дечанску припрату, моштаничку куполу, украсе Студенице… Овдје су четири храма, што је одлика великих манастира, а Осовица је свакако јединствена сакрална грађевина у Републици Српској”, појаснио нам је игуман Теофил (Димитрић). Комплекс манастира Осовица састоји се од саборне манастирске цркве посвећене Благовестима Пресвете Богородице, зимске цркве посвећене Светом Прокопију, капеле Васкрсења Христовог, као и капеле Светог Николаја, потом тријема за народ, конака, свечаног салона, библиотеке, монашке кухиње, трпезарије и чесме с изворском водом. У саборној цркви је икона Пресвете Богородице Тројеручице, једна од највећих православних светиња, дар Свете царске лавре манастира Хиландар. Донели су је монаси Хиландара на дан Светог Луке, 31. октобра 2016. године. Осовица од тада има улогу малог Хиландара, где жене могу да се помоле светитељки.
„Све је постало другачије доласком Пресвете Богородице Тројеручице. Вјерници су осјетили благодет царске лавре и почели да долазе у све већем броју”, казао је за „Политику” протосинђел Теофил, игуман манастира Осовица. Истакао је да је игуман Леонтије, тадашњи старешина Осовице, прије 500 година, послао у Хиландар икону Пресвете Богородице Тројеручице и тамо оставио запис да се моле за њега и његово братство. Сада је та икона, вољом манастира Хиландара, враћена. Од тада, манастир Осовицу, на граници села Горња Лепеница и Сеферовци, на територији општине Србац, у подножју планине Мотајице, посјећује велики број вјерника из цијелог свијета. Ова светиња је у питомој долини, поред потока Манастирице, који се улева у речицу Осовицу.
Записи о светињи
Томо Анђелић, свештеник дервентски, након Првог свјетског рата записао је како су у библиотеци Црквене општине у овом посавском граду чувани рукописи из манастира Осовица (Манастирица), који су нестали из библиотеке у току аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. Петар Момировић, пишући о манастиру Гомионица, шездесетих година прошлог вијека на више мјеста поменуо је и Осовицу. Он наводи да је минеј (богослужбени текст), који се налази у славонском манастиру Ораховица, 1612. године преписан у храму Светог Николе у манастиру Липље, у време преосвећеног митрополита дабарског Теодора и свечесног осовичког игумана Христофора, те липљанског старца, јеромонаха Герасима.
У запису на липљанском Псалтиру, штампаном у Венецији 1570. године, налазимо да је у манастиру Осовица исте године рукоположен јерођакон Симеон.
