Исповест дечака који је побегао усташама
Василије Каран, најстарији писац са Козаре, живо се сећа како је 1942. углавном сам преживљавао, памти џелате али и добре људе у страшним временима
У 54 књиге Василије Каран, најстарији песник и приповедач Козаре, исписао је хиљаде страница о овој планини овенчаној славом, обележеној крвљу, страдањем њеног народа у Другом светском рату и логорима НДХ. Све што је написао су потресна сведочанства, јер се Василије сећа времена када су горела села у Кнешпољу и када је из родног Поглеђева, у јулу 1942. године, са мајком Петром, браћом Мирком и Ранком и сестром Анком кренуо у Јасеновац. Тамо није стигао јер се усудио да бежи. И успео је. О тим догађајима и сада, у десетој деценији, пише и објављује књиге, прича на књижевним трибинама. Василије је најстарији и најплоднији песник Козаре. Бог му је, каже, подарио дуг живот и свеж ум, да пише и сведочи.
„Ишли смо у дугој колони, нисам јој видео ни почетка ни краја. Престрављени старци, жене и деца, корачајући све ближе својој смрти, носили су завежљаје, мало хране, тврди крух од кукуруза или које зрно пшенице, скривено у недрима. Усташе су нас пратиле у стопу. Викали су, урлали на српску нејач”, памти Василије своје рањено детињство. Са брда којима су ходили видело се цело Кнешпоље или поље невоље, како је то записао Скендер Куленовић. Колико кућа, штала и других објеката у сеоском дворишту, толико црних облака на небу се видело из даљине.
„Кнешпоље, где сам чувао стоку и играо се, горело је, а мене терају у Јасеновац. Тамо где се умире, помислио сам”, прича Василије, оживљавајући слике рата и масовних страдања његових Козарчана. Усташка претња, на путу за Јасеновац, посебно се урезала у његово сећање.
„На скрушено питање моје мајке где идемо и куда нас воде, усташа је одбрусио, водимо вас у Уну, или у фуруну (пећ)”, прича Василије Каран, који и сада, у десетој деценији, на козарским пропланцима, испред споменика својој генерацији, која се није вратила из рата, приповеда о овим догађајима. И рецитује своје песме. Тренутак када је побегао испред усташких пушака и бајонета памти као да је јуче био.
„Када ми се указала прилика, пролазећи поред шумарка, моја мајка, мокра од врућине и страха, тихо је рекла да бежим, па још једном, тише поновила: ’бееежиии’… Нисам оклевао. Потрчао сам, прескочио канал поред пута и стреловито бежао, што брже и што даље. Усташки меци кресали су гране на дрвећу које су падале на мене, али нисам се заустављао. Побегао сам”, прича Василије показујући целу библиотеку књига у којима је описао доживљаје из рата, и своје детињство у Козари. Зато сматра да је 5. јул 1942. године, када је побегао испред усташких цеви, заправо његов рођендан. Трећи. У његовим личним документима, пише да је рођен 18. октобра 1934. године. Тако су државни чиновници уписали након рата, на основу сведока. Мајка му је рекла да је рођен 8. априла исте године.
„Подивљао сам без родитеља у шуми, ништа нисам знао осим да бежим. Плашио сам се људи. И од њих сам бежао. Био сам дивље дете. Нисам имао шта да једем, само шумске јагоде. Лизао сам росу и одбачене немачке конзерве”, описује Василије своје вишемесечно тумарање Козаром. Када би заспао на тренутак, у некој вододерини, указивао му се мајчин последњи поглед, осмех двогодишње сестрице Анке, и њених неколико белих зубића.
„Никада за њен гроб нисам сазнао, да јој свећу упалим, али сестрин лик добро памтим. То сећање је једина успомена на моју малу Анку”, сетно говори Василије, дугогодишњи учитељ, новинар и писац са Козаре.
„Бежећи тако, зауставио сам се на месту где је био наш збег и где сам последњи пут видео оца Благоју. Поверовао сам да ће баш ту да се врати. Данима сам га чекао, сањао да ће доћи. Нисам га дочекао”, вели Василије.
После рата до њега је стигла вест да је отац скончао на Старом сајмишту у Београду, у страшним мукама. У смртном ропцу, у бунилу, гладан и жедан, изгризао је прсте на својим рукама, и умро, као костур. У планини коју су походиле различите војске, упадао је у свакојаке замке, у непријатељске ровове, у руке домобранима, Немцима и усташама. Прво је набасао на домобрана. Био је његов заробљеник.
„Када запуцају партизани, домобран и ја се скривамо у рову. Када он испали рафал из митраљеза, чауре падају по мени. Молио сам га да не пуца, говорећи да у партизанима имам рођаке Драгутина и Ђуру, комшију Марјана и стрица Јована.” На такве реакције осмогодишњака, несвесног опасности, домобран је претио: „Не причај о партизанима. Да сам усташа, узео бих нож и одмах те заклао!”
„Када ме домобран ослободио и допустио да идем даље, јер ни сам није знао где ће, упао сам у руке усташама. Они су ме убацили у пусту кућу, у селу Кошућа, заковали врата и прозоре. И отишли”, каже Василије. Целу ноћ покушавао је да изађе, али није успео. Тек изјутра у кућу су ушли Немци, и одвели га у сабирни логор у Босанској Дубици. Након неколико дана, међу више хиљада Дубичана доспео је у логор НДХ у Церовљанима а потом у Дарувар, па у село Велика Барна у Грубишином пољу. Ту је срео ујака Станка и ујну Јованку. Одатле је Василије опет побегао испред усташких пушака. У оближњем насељу тражио је храну. Тако је упознао српску породицу.
„Племенита Милева Маревић, коју сматрам помајком, окупала ме и нахранила. Био сам прљав, крастав и ушљив. Лечила ме, прихватила као сина”, памти Василије Каран своје ратно детињство, своје џелате и своје добротворе. Чувао је код Маревића стоку, али када се после неколико дана вратио са ливаде, никога више није било код куће. Све је било разбацано, полупано. Ни Милеве није било. Никога.
„Лутао сам њивама, трагао за воћем. Ходао по Славонији. Била је већ касна јесен”, сећа се Василије још једне тешке животне странице.
Случајно је срео ујну Јованку, која је такође побегла од усташа. Њих двоје, заједно су, углавном ноћу, избегавајући непријатељске страже, кренули у Козару, која се назирала у даљини. Данима су пешачили да би напокон стигли у Костајницу, а одатле, боси, по сувомразици запутили се кући, у спаљено, обогаљено и опустело Кнешпоље и Поглеђево.
„Нисам имао где, него сам заноћио испод старе крушке. Тако сам хладну јесењу ноћ, 1942. године, после неколико месеци сталног бежања, напокон провео у своме селу. Наредног дана отишао сам у Јутрогушту код Приједора, где су живели тетка Мара и тетак Милош. Тамо сам затекао мајку са двојицом браће. Они су побегли из логора. Сестре Анке није било, она је, међу хиљадама малих Козарчана, уморена у Јасеновцу и бачена у Саву.”
Романи и збирке приповедака
Најпознатији Каранови романи су „Црвени трагови”, „Како сам добио писмо од Хитлера”, „Сањалице”, „Бразда Бране Бановића”, „Добар дан, сиротињо”, „Черга”, „Плава свјетлост”, „Зов”, „Паклена варош”, „Звезде не умиру”, „На Поглеђеву трешња зри” и друге. Први Каранов роман „Црвени трагови” откупљен је 1980. године на конкурсу новосадског „Дневника”. Вишеструко је награђиван за романе „Јоја” и „У земљи суза”, те за збирку приповедака „Плач анђела”. Најновију књигу приповедака „Дангуба” објавио је крајем 2024, у деведесетој години.
Милан Пилиповић / Политика
