Наша села: Милошево Брдо као књига трагичне историје

У Милошевом Брду, селу на подручју Градишке, историја је исписала трагичне странице. У сваком рату, становници овог села на обронцима Козаре и Просаре, остали су без трећине становништва. У посљедњем рату бројка је смањена за стотину. По попису из 1991. године, овд‌је је живјело нешто више од 400 становника а послије рата, стотину мање. Страдања становништва овог села као и цијелог градишког краја, описао је у својим књигама Драгоја Лукић, рођен у Милошевом Брду. У новије вријеме миграције пустоше ово село. Школа је затворена, посљедња генерација испраћена је прије десетак година. У школи је, једино остала учитељица Стана Бајић. Она је овд‌је, из околине Босанског Грахова, на тракторској приколици, доселила у току рата.

Дошла сам овд‌је у најтеже вријеме. Сав мој живот, капитал, моја имовина и мој свијет стали су у тракторску приколицу. Дошли смо ту супруг Радомир и наша мала Марија Цвијан, ћерка мога брата којој је мајка умрла када је имала три године,” приповиједа учитељица Стана.

Затварање школе, тешко јој је пало. Претешко.

“Навикли смо на д‌јецу, на ученике, на њихову грају, јурњаву, игре скривача, овим двориштем. Сада је све некако замукло, заћутало, постало бесмислено… Живот је почео да се гаси у селу одласком д‌јеце јер када школа нестане, све тада креће низбрдицом. Тај тешки камен је и на моме срцу,” прича Стана показујући многе фотографије са својим ученицима.

Свака јој је, вели, драга и посебна, јединствена, другачија… Превлачећи старачким прстом преко разбарушених глава својих ученика на црно – бијелим фотографијама из свога албума, изговара без оклијевања њихова имена, склоности, показује неизмјерну љубав према свакоме од њих. Школа у Милошевом Брду изграђена је 1970. године а на отварању је био и књижевник Бранко Ћопић.

Други свјетски рат 

Ожиљци и трагови Другог свјетског рата, свуда су видљиви, понајвише у душама становника Милођевог Брда. Прије неколико година, они су одржали помен поред масовне гробнице. О томе је остао запис. „Становници поткозарског села Милошево Брдо, организовали су радну акцију на уређењу спомен-гробља, на којем су сахрањене жртве фашизма током Другог свјетског рата. Ради се о 111 становника овог и сусједних села које су стријељале усташе. Догодило се то 27. новембра 1941. године, у потоку Писарић. Два дана раније они су опкољени и заробљени, приликом сахране мјештанина Јована Суботића. Неколико мјештана преживјело је стријељање, свједочећи годинама након рата о овом злочину. Међу њима су Глиго Љепојевић, Васо Зрнић, Марко Кевић, Драгутин Гончин и Гојко Јаћимовић. Акцију уређења спомен-гробља организовао је СУБНОР а иницијатор је мјештанин Жељко Лакобрија.

„Очистили смо гробље, поправили пут, санирали неколико оронулих гробница и споменика, поправили ограду, замијенили дотрајале стубове… Гробље је годинама било запуштено. Надам се да ће од сада, оно бити много приступачније. Обавеза свих нас, заједно са локалном заједницом је да чувамо и одржавамо споменике. То је наша историја и свједочанство великог страдања – казао је Лакобрија.“

Ранкова лекција о завичају

Своје село описао је Ранко Глигић, пјесник и носталгичар. Детаљно и опширно.

„Милошево Брдо је село у Босанској Крајини, смјештено на јужним обронцима планине Просаре и недалеко од источних обронака, познатије планине Козаре.По још увијек прилично живој причи, село је настало насељавањем највећим дијелом становништва из Херцеговине у другој половини осамнаестог и почетком деветнаестог вијека. Највећи број кућа и становника село је имало пред почетак другог свјетског рата. Брежуљци по којима се село простире су питоми, засађени разним воћем, раније највише шљивом, данас плантажном јабуком и крушком. Између брежуљака вијугају потоци, Писарић, Лепеница, Шујица, Бранковац, који у љетном периоду, послије земљотреса 1969, у главном пресуше. Испод брежуљака, на југу села, долином вијуга рјечица Јабланица која је на неки начин, водена жила куцавица села, иако и њезин ток понекада за вријеме великих и дуготрајних врућина, пресахне на кратко. Са западне стране Милошево Брдо се граничи са Совјаком, са сјеверне планином Просаром, са источне Гашницом и Требовљанима, а са јужне Доњим Подградцима, такође селима која припадају подручју заједничког назива Поткозарје.

Шира околина 

У широј околини село је познато по томе што је у њему била прва црква брвнара на овом подручју која је постојала све до 1941 године, када су је Усташе запалиле. Црква се налазила у засеоку Кевићи, испод саме планине Просаре.Темељи цркве су поодавно откопани а брежуљак на коме се црква налазила назива се Црквиште, Црквина, и постоји идеја да се црква обнови.Испод Црквишта и данас постоји извор Светиња који је познат по љековитим својствима на ширем подручју, чак и у сусједној Хрватској. Кажу, да су хајдуци водом са извора лијечили ране задобивене у окршајима с Турцима. Црква је саграђена 1825 године. Такође,село је имало и основну школу саграђену још 1914 године, обновљену 1927 год, запаљену 1942 године и поново изграђену 1959 године, срушену у земљотресу 1969 год и обновљену у виду монтажног објекта 1971 године, као поклон „Вечерњих новости“ из Београда.Школу је отворио књижевник Бранко Ћопић. Иста, монтажна, прилично руинирана зграда постоји и данас, али већ неколико година без ђака јер у селу више нема довољан број д‌јеце да би школа могла постојати.У овоме селу се родио познати публициста и књижевник Драгоје Лукић, који је као дијете прошао кроз већи број логора у НДХ.

Доњани и Горјани 

Географски, село се дијели на Горјање и Доњане; Горјани су дио села испод Просаре, док су Доњани дио уз рјечицу Јабланицу. Горјани су некада били насељенији дио села, док је сада стање обрнуто. У Горјанима од некадашњих педесетак домаћинстава сада има мање од десет. У Доњанима је стање нешто боље али и у томе дијелу села нема више од 70 домаћинстава и то у главном старачких. У селу живи прича о два пустошења; Прво се догодило крајем новембра 1941 године када су Усташе сакупиле у једно предвечерје око 150 сељана и поубијале, а друго, почетком седамдесетих година прошлог вијека, када је трбухом за крухом из скоро сваке куће отишла бар једна мушка глава на ткзв привремени рад у иностранство. Од тада село се није опоравило,” написао је Глигић.

Глигића дуд

Глигића дуд у Милошевом Брду, тешко се може обухватити. За то је потребно бар пет стаситих мушкараца. Његов обим је пет метара и 20 центиметара, прецизно је измјерио Ранко Глигић. Од када се расцијепио, обим је, сасвим сигурно, још и већи, сматра наш саговорник елаборирајући о старом дуду, веома детаљно, на широко и на дугачко. А има шта да се исприча. Ово стабло расте, буја и шири се два и по вијека. Било је то доба смртоносне куге која је по цијелој Босни похарала многа насеља па су људи, у страху од ове смртоносне заразе бјежали у шуме. Зато је заваладала глас а услиједили су и ратови, тешка и нестална времена.

Када је Дамјан Глигић, Ранков наврђед а курђел Стевана Глигића, најмлађег међу овом породичном лозозом, доселио у Милошево Брдо, на обронцима Козаре, посадио је дуд. Управо овај,око којег су се братски дијелили и скућавали Дамјанови потомци. Према историјским документима и Ранковом истраживању, дуд је посађен између 1780. и 1810. године. прецизније није могуће утврдити годину. Дуд је и сада жив и рађа. Највеће је стабло у цијелом крају. Послије Дамјана, у његовој хладовини, испод велике крошње која доминира цијелим крајем, љета су проводили, од врућине се скривали а црним дудовима се сладили, његови потомци Јован, Стојан, Стеван, Милутин, Никола и још један Стеван.

„Глигићи припадају племену Ровци, из Црне Горе, настали од рода Иванишевић у Поповом пољу код Требиња. Одатле су овамо доселила три брата. Један се населио у Слатини код Лакташа, други у Градишци а трећи у Демировцу  код Козарске Дубице. Дамјан Глигић који је кратко боравио у Демировцу, преселио је у Милошево брдо,“ испричао нам је Ранко Глигић, пети Дамјанов потомак. Стеван је шести. Његова породица је на старом кућишту а Ранко је преко пута.

„Поуздано се зна да је Дамјан дошао у прољеће, наводно на бијелом коњу, ако је вјеровати породичној легенди. Овд‌је је искрчио шуму, одредио посјед и посадио дуд. До јесени се већ скућио, подигао скровишете од пруча и блата, засадио наше породично стабло, као и дудово. Не зна се да ли је доселио самостално или је био ожењен. Постоје неке давнашње приче да је био млад, ни двадесет љета није имао, и неожењен,“ испричао је Ранко Глигић.

Пут

Прије три године асфалтирана је дионица пута, у дужини 1.550 у мјесној зајеници Милошево Брдо. Асфалтни пут мјештани су дуго прижељкивали.

Кажу да много значити младима, који су остали да живе на селу.

“Ова дионица пута увезује ову мјесну заједницу са околним мјесним заједницама. Реконструкцијом пута према Требовљанима дужине око 550 метара укупно је ове године реконструисано 2.100 метара пута на подручју Милошевог Брда укупне вриједности 280.000 марака – истакао је Зоран Аџић, градоначелник Гардишке приликом свечаног отварања пута.

Милан ПИЛИПОВИЋ