Димитрије Шувак (88) инжењер у пензији из Градишке и бивши логораш у Независној држави Хрватској, током Другог свјетског рата, сјећа се времена када је улазак у град за коњске запреге, пазарним
даном регулисан рампама.
„Општински службеник је подизао и спуштао рампу, наплаћивао улазак у град. Постојале су кућице за службенике који су радили тај посао. Од прикупљеног новца, такозване пијачарине, Општина је
финасирала одржавање комуналног реда, пијаце, исплаћивала накнаду радницима који су чистили пијацу.
То је беспрекорно функционисало, на свим прилазима граду,“ испричао нам је Шувак.
Он каже да је таква пракса постојала између два свјетска рата али и неколико година, касније.
„Сада се мали број мјештана сјећа тога. Такозване малте, мјеста а улазу у одређено подручје, посјед или град на којем се убире такса за улазак робе, биле су на прилазима граду из правца Нове Тополе и лијевчанских села, на Обрадовцу, из правца Орахове и Подградаца,“ каже Шувак. Он се сјећа да је рампа постојала на обрадовачком мосту, 1946. године.
„То је знаменитост коју је, заједно са кућицом за општинског чиновника, бар негдје требало сачувати, као својеврсну капију града, да млађе генерације сазнају како се некада живјело и на који начин је Општина прикупљала приход за одржавање хигијене у граду“, – сматра наш саговорник у чијој успомени и сада живе градишке рампе.
Аутор: Милан ПИЛИПОВИЋ
