Гробље у селу Козара, на врху планине славног имена, свједочи о дугом постојању српског становништва у овом страдаланичком али херојском крају. Стари споменици, поред цркве изграђене 2016. године коју је освештао владика бањалучки Јефрем, нијеми су свједоци историје.
У ратовима, Козарчани су први носили барјак слободе, а своју борбу скупо су платили. Тако је било и у два посљедња рата. Епитафи на споменицима шаљу поруку.
Након Другог свјетског рата, село је расељено. Најупорнији, који нису хтјели са својих имања и вишевјековних огњишта, који нису могли нити хтјели оставити завичај, одржали су ово мјесто.
Према посљедњем попису 2013. године, у селу Козара било је 46 становника. Године 1991. било их је 126.
Посљедњих година, створени су бољи услови за живот а у више домаћинстава живе млади, дјеца, ученици… Козара је постала привлачно мјесто за туризам. На Козари, опет зари живот, а наши саговорници кажу да их на то обавезују гробље и споменици прецима.
Епитаф
Изгинули у НОР-у из породице Савановић, дјед Јово, баба Ђурђија, отац Симо, мајка Анка, сестре Драгица, Јованка и Софија, браћа Душан и Јован.
Милан Пилиповић
