Опсесија Живка Савановића из Јурковице код Градишке: Југословенски фићо и момачки кревет

После четири деценије у Швајцарској, одакле се наконпензионисања вратио у родну Јурковицу под Козаром, Живко Савановић је на обновљеном породичном имању, на почасномјесто, ставио фићу изнад којег вијори југословенска застава тробојка а у близини, у просторији испуњеној старинама је и момачки
кревет.

О свакој од својих, наизглед неспојивих љубави, Живко прича са великим усхићењем и заносом, задовољан што је остварио многе снове и маштарије из дјетињства и младости, када се овдје тешко
живјело а сви путеви водили даље, у свијет.

-Супуга Бранкица и ја вратили смо се у Јурковицу прије десетак година. Наш син Габријел и кћерка Габријела, која нам је подарила и унуку Миу, живе у Швајцарској. Они су одлучили да тамо остану али
нас двоје нисмо одољели носталгији и зову родног краја, нашој лијепој Козари и Поткозарју.

Овдје нам је најљепше. Осјећам се као да дишем на двоја плућа
– испричао је Живко за РТВ Градишка, поредећи Јурковицу и обронке Козаре са Лихтенштајном, туристичким бисером Европе, гдје је дуго радио и живио.

-У пензији сам. Овдје у родном селу имам неколико занимација којима сам осмислио своју свакодневицу. Искуство из Швјцарске пренио сам у Поткозарје – рапортира Живко, увијек расположен за
причу, добричина и носталгичар.

Заљубљеник је старих југословенских аутомобила, понајвише
„Заставе 750“ познатије у народу као „фићо“. Испред велике и лепо уређене куће, са чијег балкона вијори застава тробојка са црвеном петокраком, паркиран је Живков љепотан црвене боје.

-Овај фићо произведен је 1981. године. Купио сам га у Љубљани, од Словенца који га је користио три године. Неко вријеме био је у лошем стању али нисам дозволио да пропанде него сам га реновирао, пронашао оригиналне дијелове и вратио на цесту.

Регистрован је, исправан и добро очуван – описује Живко Савановић свога љубимца на четири точка. О њему има много шта рећи.

-Фићо је моја успомена, мој давнашњи завјет да ћу се у њему вратити кући, одакле сам и отишао у свијет. То сам и остварио. Некада је он био жут а ја црн, сада је он црвен а ја бијел или сасвим сијед. То су промјене, које вријеме носи и на које није могуће утицати – закључује овај Јурковчанин који свога црвеног фићу вози недјељом, на „цвено слово“ тојест народну светковину или у посебним приликама, под условом да не пада киша и да није блато. У љетњиковцу, поред којег Живкова супруга Бранкица узгаја цвијеће и ријетке врсте воћа, доминира импровизовани кревет на санкама. Њему је овај домаћин одредио почасно мјесто.

-Ништа ту није случајно. Кревет на санкама са коњским вагирима је моја успомена, подсјећање на дјетињство. Некада, шездесетих година прошлог вијека овдје је било много сиротиње,
владала је немаштина, није се имало шта појести, обући, обути, нити гдје лећи.

Народ је спавао на таванима, у слами и сијену, по неколико дјеце у једном кревету склепаном од даске, на
строжама испуњеним перушином…

Ја сам спавао на санкама, у магази, док нисам порастао и кренуо у свијет. Сада се често подсјећам на то вријеме и зато сам направио санке, на њих поставио душек, мада је некада то била сламната строжа – носталгично о своме дјетињству и одрастању, о дјечачким данима прича Живко који је кревету
надјенуо име, момачки.

Југословенски фићо и момачки кревет су завјет који га духовно сасвим испуњава и даје смисао пензионерском животу у родном крају, под Козаром.

Текст и фото: M. ПИЛИПОВИЋ