Сјећање Драгомира Шкорића, пензионера из Градишке на Бранка Ћопића, великог писца из свог завичаја: У хашанској школи увесељавао нас је причама из дјетињства
У истом мјесту, у подгрмечком селу Подкалиње које припада Мјесној заједници Хашани, завичају Бранка Ћопића, непревазиђеног писца и шерета, рођен је Драгомир Шкорић, некада ђак хашанске школе а сада пензионер у Градишци.
О Ћопићу који је често долазио у своје село, разговарао са ученицима и мјештанима, Драгомир је последњих дана децембра причао школарцима Основне школе “Данило Борковић” у Градишци, вршњацима његових унука Душана и Уроша, са којима је дошао на овај несвакидашњи час.
Бранко Ћопић је рођен 1. јануара 1915, Хашанима, под планином Грмеч, у Босанској Крајини. Родитељи су му били земљорадници. Трчкарајући око гајева, по пашњацима, кроз шикаре и око потока, откривао је богат и бујан свијет природе.
Кад је већ био у шестој години дали су му да чувам јагањце. Био је то лак и занимљив посао, особито ако је лијеп дан и ако се у близини нађе још које чобанче, говорио је Бранко. Онда смо се играли, тражили птичја јаја, зидали куле, брали јагоде и печурке.
Први велики и преломни догађај у његовом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су нас плашили школом. Чим нешто скривиш, већ ти пријете. Наравно, нисам се усудио да сам одем до школе. Одвео ме је дјед Раде, причао је велики писац новим генерација хашанске школе, међу којима је био и Драгомир Шкорић. Ученици у Градишци, пажљиво су слушали.
Учитељ Бранко Крнета нам је, већ првих дана по доласку у школу, причао о Бранку Ћопићу. То су за нас биле веома занимљиве приче које смо слушали са великом пажњом и узбуђењем. Када сам, послије тих првих сазнања о великану из нашег краја, дошао кући из школе, почео сам се распитивати о Бранку Ћопићу. Питао сам укућане али је о њему највише умјела да исприча моја баба.
-Ко је тај Бранко, запитах бабу која је била 1917. годиште, двије године млађа од Ћопића.
-Ма пусти Бранка, вели баба, кажу да негдје у Београду пише књиге. Описује нас некако, на начин који се свима и не допада, уозбиљи се баба и заузе оштар курс према Бранковим јунацима и књигама.
Старији сељани, који су с Бранком одрасли и познавали га, нису били нарочито одушевљени његовим описивањима ликова. У тим књигама они су се препознавали, неко се смијао, неко се љутио чекајући прилику да писцу, испред сеоске задруге, гдје је он често навраћао, изнесе своје замјерке.
Али, ми дјеца, били смо одушевљени, допадало нам се све што је Бранко писао, а понајвише о нашем крају и нашим комшијама. Због тога сам и ја, као и моји вршњаци из школе, био опсједнут, како да упознам Бранка Ћопића.
Сусрет са Бранком Ћопићем
Био је кишни дан, шездесет и неке, када сам од ђака чије су куће близу Бранкове, сазнао да је дошао из Београда. Довезао га општински џип из Крупе. На путу из школе кући, врлудајући по пашњацима и путељцима, газајући јаругама, наједном, изненада, баш тамо гђе сам најмање очекивао, наиђе Бранко и стаде испред мене.
Прво сам био затечен, изненађен а онда се и ја, осјетих усхићено, јер се, сасвим ненадано нађох испред великог писца. На корак или два. Ходао је у гуменим чизмама а ослањао о кишобран. За часак окуписмо се око њега. Поче он да нас пропитује, да прича о школи и своме селу, својим литерарним јунацима о којима смо много читали. Пристадоше и старији, створи се ту цијела булумента различитих генерација.
Поздравља се он са Славком Ђукићем, за којег рече да је његов школски друг, исто као што је мој друг из клупе Илија Бундало.
-Ево мога Славка, Славкана, мога драгог и веселог друга из школе у Хашанима, рече Бранко грлећи крупног Хашанца којег смо толико пута видјели али нисмо знали за ову чињеницу. То нам је било велико и важно откровење.
-Ма мани Бранко, ти свашта пишеш о мени па ми се село смије – узврати добронамјерно Славко, грлећи свога колегу, друга из хашанске школе коју, гле чуда, и ја похађам.
Гурали смо се, да будемо што ближе, да се изборимо за што боље позицију, ту у близини школе, како нам ни једна ријеч неби промакла.
Покојни Славко Ђукић
Касније, када је дошао у нашу школу, то је за нас био празник. Причао је о своме дјетињству и опет помињао Славка Ђукића. Говорио нам је, како су се они, на путу од куће до школе или у повратку, играли мртваца. Улогу покојника прихватио је Славко, прибавио дједов капут из ковчега припремљеног за пут до вјечног почивалишта, и обукао га у шуми. Када је легао на дрвене прутове које смо исплели вињагом, дјеца су га намазала брашном, да буде блијед и бијел, као сваки мртвац. Тај сценарио саставили су на основу сеоских прича јер су старији, редовно, послије сахране, укућане детаљно извјештавали како је било, како изгледа покојник, да ли се штогод промијенио, како су га обукли, ко јауче, шта каже у том набрајању, у тој жалопојки, и тако даље, присјећао се Бранко а ми смо га слушали, као да никада прије ништа тако важно нисмо слушали.
Драгомир сада исту причу, у клупи поред својих унука, прича ђацима у Градишци. И они слушају драгомира, чини нам се, једнако пажљиво као он Бранка.
Из тог свега имали смо довољно информација како да Славка што вјерније смјестимо међу покојнике, јер других игара није било, препричава Драгомир оно што је њима, у хашанској школи Бранко говорио.
Док смо у улози покојника, у коју се сасвим уживио, носили мога друга Славка, њему се то допадало и осјећао се веома угодно, јер не иде уз брдо ногама него одмара док други стењу и уздишу под теретом.
Ех, тек када смо стигли до Јапре, пониже од Славканове и моје куће, ми ти покојника спустисмо у воду, у вир преко кољена, и одмах кренусмо у бјежанију. У том покојник скочи на ноге лагане, одморан јер смо га дуго носили, те разјури све нас по околним шумама и њивама. Ко је имао несрећу да га Славко ухвати, није се добро провео.
Тој Бранковој причи, дуго смо се смијали а ја је и сада, често препричавам својим унуцима Урошу и Душану.
Бранкове успомене
Иначе, својим школским данима у родном селу, Бранко Ћопић је радо причао, нарочито међу дјецом и омладином. Био је веома надахнут, када се поведе прича о несташлуцима и првим писанијама.
У школи су ме чекала разна изненађења. Разред пун слика. Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Учитељица је била строга и знала је ишибати прутом немирна ђака и незналицу.
Због тога се једна велика група ђака одметну од школе, па су ујутро одлазили у један велики гај и ту се крили читав дан, све док се не би завршила настава, а онда су се враћали кући, као да тобоже иду из школе. Једног дана сазнаде се за тај логор па га сељаци, под командом стрица Ниџе, опколише, заузеше на јуриш, а одметнике похваташе и доведоше у школу.
Једном је неки мој даљи рођак добио на лутрији пакет књига. Знајући како он воли крушке, ја му однесем пуну своју школску торбу крушака, а он ми, за узврат, поклони двије књиге: збирку народних прича и збирку прича енглеског писца Оскара Вајлда.
Бранко на бронзаној стражи
Драгомир Шкорић, један од учесника у серијалу о завичајним писцима РТВ Градишка, сјећа се да су у школи у Хашанима организовали приредбе са ликовима које је Бранко описивао. Биле су то ратне приче, о Николетини Бурсаћу, мачку Тоши, партизанским херојима, које су се Драгомиру чиниле нестварним и далеким.
А онда, када је наступио нови рат, Бранка сам некако изгубио из вида. Тек, послије рата, позвао ме мој школски друг Илија Бундало, и каже, да ли би дошао код мене, мени као и њему омиљена личност, жели да ме види. Па још додаде, да је он из истог краја. Нисам оклијевао, тјерала ме знатижеља.
Када сам дошао у Маглајане, код Лакташа, гђе је Илија имао пилану, дочекао ме Бранко али у бронзи. . Кад ми Илија показа Бранка како сједи на пању и чита књигу, све ми се некако озари. Бранков споменик којег смо ми, пред рат, премјестили из Босанске Крупе у Хашане. Тамо га нису хтјели.
-Ево, вели Илија, нашег Бранка, нас тројица, као некада. Ја сам га, са још једним другом, избавио из Хашана 1995. године, и свуда возио са собом, у избјеглиштво, у Србију па назад. Гдје год сам био ја, са мном је ишао и Бранко. Заслужио је. Сада смо овдје, па видјећемо докле.
Дружили смо се, препричавали многе анегдоте, Илија и ја, а чинило ми се као да и Бранков дух ту негдје, међу нама, лебди, све док овај бронзанис поменик, рањен у рату, нисмо испратили у Бањалуку, и смјестили испред Народне библиотеке.
Аутор: Милан ПИЛИПОВИЋ
