Вишеструку улогу, нарочито у вријеме ратова, окупације, политичких и друштвених криза, борбе за национални идентитет и слободу, а уз то и здравствено просвјећивање, имали су љекари из Градишке. Они су представљали авангарду свога народа. Зато су имена многих, дебелим линијама омеђена у историјским документима и књигама. На почетку Првог свјетског рата, као први љекари који су завршили факултете у европским метрополама, помињу се Јован Малић и Ђорђе Цвијић из Градишке.
Након Босанског Новог, гдје га је затекао Први свјетски рат, доктор Цвијић је 1915. преселио у родну Босанску Градишку. Био је веома активан у струковним удружењима и организацијама. Он је први Градишчанин са докторском дипломом. Рођен је 26. априла 1876. године. Студиј медицине завршио је 1901. у Инсбруку. За вријеме Првог свјетског рата посебно се истакао у лијечењу обољелих од колере у Градишци али и још неким градовима у Крајини.
Доктор Јован Малић, рођен 1869. у Босанској Градишци, медицинске студије завршио је 1903. у Грацу. Још као студент био је национално- политички активан. Припадао је групи интелектуалаца из БиХ која је упутила тајни проглас вођама опозиције у борби Срба за црквено-школску самоуправу. Одликован је Орденом југословенске круне. Двије године послије уједињења, 1918. градишки срез није имао ни једну здравствену установу, чак ни амбуланту. Болесници су ишли у друга мјеста на лијечење, највише у Бањалуку. У таквим околностима, 1919. године, у Градишку је дошао љекар Стјепан Крижан. Остао је до почетка Другог свјетског рата, наводи у својој књизи историчар Цвјетко Буловић.
Доктор Мирко Суботић, члан Банског санитетског савјета и један од оснивача Љекарске коморе Врбаске бановине, рођен је 24. јула 1891. у Босанској Градишци. Медицински факултет завршио је 14. јуна 1919. у Прагу. Био је љекар опште праксе. Говорио је њемачки и чешки језик. Поред послова среског (општинског) љекара, био је санитетски референт. Имао је чин резервног капетана у Војсци Краљевине Југославије.
Након мобилизације и заробљавања у Сарајеву, на почетку Другог свјетског рата, провео је 21 мјесец у њемачком заробљеништву, у логору за официре Оснабрик. Послије ослобођења вратио се у Босанску Градишку, гдје се 1. септембра 1945. запослио као срески љекар у Здравственој станици.
Особље Дома народног здравља у Босанској Градишци чинили су, обично један љекар, једна сестра помоћница и један послужитељ (чиновник). За првог управника, у децембру 1932. године именован је Мухамед Куленовић, млади и агилни љекар који је, како су писале „Врбаске новине“ Бањалука 14. јула 1933. године, „прокрчио хигијенски пут својим радом и у овоме дијелу нашег народа.“ Медицински факултет завршио је у Београду 1930. године. Од 10. децембра 1932. био је чиновнички приправник и први управник Дома народног здравља у Босанској Градишци. Послије Куленовићевог премјештаја у Бањалуку, у аугусту 1935. године, за његовог насљедника постављен је др Лудовик Бенчина. Од 1939. године, када је Бенчина отишао у Јајце, нови управник градишког Дому народног здравља постао је доктор Осман
Дероња.
Рођен је 6. јануара 1886. у Мостару. Медицински факултет завршио је у Бечу 23. децембра 1918. године. Као добровољац учествовао је у српској војсци за вријеме Првог свјетског рата. Био је ожењен домаћицом Киметом (дјев. Османагић), са којом је стекао синове Часлава и Предрага. Због заслуга у раду у Друштву Српског Црвеног крста и лијечењу рањеника, 5. новембра 1921. године одликован је „Друштвеним крстом“.
Љекари у овој установи, током управе Куленовића, Бенчине и Дероње, били су др Хаим Леви, др Перо Мартиновић и др Иван Печар. Још неколико љекара оставило је дубок траг у утемељењу модерног здравства у Градишци. Међу њима су др Исмет Пуповац и Бранко Чубриловић.
Др Исмет Поповац, био је срески љекар 1935. године. Рођен 8. децембра 1902. у Мостару. Медицински факултет завршио је 1928. године у Београду. Сматран је за врсног љекара, дијагностичара који се посебно занимао за хирургију. Доктор Поповац је, прије доласка у Градишку, био први љекар у новоформираној здравственој задрузи у Босанском Свињару, данашњем Српцу, од 2. новембра 1933. године. Током 1935. обављао је мјесечне љекарске прегледе у сеоској амбуланти у Орахови. Једно вријеме радио је и као хонорарни љекар у болници Казненог завода Стара Градишка. На шестој редовној годишњој скупштини Љекарске коморе Врбаске бановине 14. априла 1935. изабран је у Управни одбор Коморе.
Др Бранко Чубриловић, љекар, политичар, публициста, новинар, Вељка и Васе Чубриловића, рођен је 3. новембра 1894. у Босанској Градишци. Припадао је и организацији „Млада Босна“ омладинском покрету који се залагао за рушење Аустроугарске и стварање југословенске државе. На деветој скупштини Љекарске коморе Врбаске бановине 27. марта 1938. године изабран је за предсједника Управног одбора. Др Бранко Чубриловић је 12. маја 1940. године на скупштини Љекарске коморе, одржане у дворани
бањалучког Хигијенског завода, имао двоструку улогу. У њеном раду учествовао је, као предсједник и државни министар.
Након Другог свјетског рата, истим стопама наставили су градишки љекари Милутин Вучковац, Радојка Тенџерић, Инес Тодић, Борислав Шокћевић, Јово Десанчић, Петар Даниловић, Бранко Поткоњак,
Саво Станишљевић, Афтаба Дубичанац, Есад Прачић, Ремзо Сухоњић… Значајан дио монографије о Болници Градишка, која је у припреми, посвећен је знаменитим градишким љекарима.
Прва жена, љекар у БиХ Стака Чубриловић, била је прва жена са дипломом љекара у БиХ.
Рођена је у Градишци 27. октобра 1885. године. Основну школу је завршила у Градишци а студиј медицине у Прагу 1911. године, као стипендиста “Просвјете”. У Првом свјетском рату радила је у болници Милосрдних сестара у Загребу, одакле је помагала српским борцима. Након рата, отишла је у Крагујевац, где се удала за доктора Јову Бокоњића. Специјализовала се за дерматовенерологију у Загребу, а затим се вратила у Сарајево, гдје је све до пензије 1948. радила на Дерматовенеролошкој клиници.
Добитник је Ордена Светог Саве IV реда. Преминула је 10. октобра 1954. године у Сарајеву, гдје је и сахрањена.
Милан Пилиповић
