Жељко Слијепчевић Јебра, миљеник среће из Прњавора: Метак испаљен у срце завршио у чутурици
Тридесет година Жељко Слијепчевић, машинбравар из Вијачана код Прњавора, познат у свом крају по надимку Јебра, чува избушену војничку чутурицу. Она је његова амајлија о којој је свједочио и у документарном филму „1657 дана у рату“. О овом несвакидашњем догађају, испричао је веома детаљно, са снажном емцијом, као да се све десило недавно а не прије више од тридесет година.
„У претрчавању, преко чистине, у Посавини, видио сам облачак дима, неколико стотина метара даље. У дјелићу секунде, осјетио сам удар. Подигло ме увис. Два пута сам се окренуо, у ваздуху. Као да ћу полетјети. И пао на леђа. Погођен сам, помислих. Покушао сам да дишем, видим, осјећам, добро је. Пипао сам се по грудима. Мокро. Колега, мој саборац, притрчао је и покидао моју блузу. Тада смо схватили да није крв него вода, из чутурице. На једном мјесту метак је ушао а на другом изашао.“
Јебра чува чутурицу, небројено пута реконструишући догађај, нарочито када се састане са саборцима из Првог батаљона Прњаворске лаке пјешадијске бригаде. Метак са противничког положаја, испаљен у срце, погодио је чутурицу, у лијевом џепу војничке блузе.
Наводи и друге случајеве, када га метак, каже, није хтио, а Бог тако одлучио. Други случај, такође на фронту у Посавини, био је драматичан али је епилог исти. Јебра није теже рањен, тек окрзнут. „Непријатељски војник, са три метра удаљености, испалио је рафал у мене. Пуцао ми је у леђа. Спасили су ме реденици, оквири за митраљеску муницију. Само су крхотине доспјеле до леђа и повриједили ме али ништа драматично није се догодило,“ испричао је Јебра, тада двадесетпетогодишњак, миљеник ратне среће. Испред цркве у Вијачанима, гдје се, када год је у прилици, помоли Свевишњем за срећу коју му је додијелио, за невидљивог чувара којег му је послао. Препричава и догађај са фронта близу Теслића, када је испред војничког нишана и цијеви непријатељског оружја, прошао неокрзнут.
„Два метка, испаљена из близине, погодила су десни бок. По свему, моје шансе да преживим биле су никакве, минималне… Ипак, ратна срећа је одредила другачије. Меци су погодили РАП са муницијом, којег сам имао на опасачу. То је мала површина и још мања вјероватноћа да ме може спасити. Ипак, догодило се.“ Јебра каже да је оваквих примјера било много и да их је тешко препричати, побројати, растумачити. Шта је срећа, често себи поставља питање на које ни он не умије дати потпуни одговор. Зато је своју причу смјестио у ратну биографију коју отвара, само у посебним приликама.
Прекоманда
Послије ових догађаја, Јебрин командант Живојим Кузмановић Жика, одлучио је да он више не тестира нити искушава ратну срећу. „Жика ме повукао из борбе. Казао је, послије толико невјероватних догађаја, може срећа да те напусти. Зато ме прекомандовао за возача у штабу. Био сам у његовом обезбјеђење. Тако сам дочекао крај рата,“ испричао нам је Жељко Слијепчевић Јебра. Он се послије рата опредијелио за посао возач камиона и грађевиснких машина. Познат је као врстан мајстор а о рату и свему што је проживио, прича ријетко. Свако подсјећање је, каже, за њега веома тешко и болно.
М.Пилиповић
