Вампир је једина српска ријеч која је пронашла своје мјесто у енглеском, њемачком, француском али и многим другим језицима. Коријени ове ријечи мистичног значења налазе се дубоко у народним вјеровањима и легендама.
На инстаграм страници „Порекло речи“ објашњено је поријекло ријечи вампир.
„Реч вампир се развила из речи упир, која је настала вероватно од словенске конструкције о+пyр, што значи није спаљен. Стари Словени су, наиме, палили своје мртве, а веровало се да се они који нису ритуално спаљени враћају међу живе“ наводи се на страници „Порекло речи“.
Први писани подаци о вјеровању у вукодлаке-вампире међу Србима потичу још из 13. вијека. О убијању вампира говори се и у Законику цара Душана из 1349. године у члану 20: „О врачима, који тела мртвих спаљују“.
Током 1727. године забиљежено је име вампира, српског хајдука Павла, који се након смрти причињавао мјештанима, посјећивао их и давио, након чега четоворо људи који су га видјели умире нејасном смрћу, а све се завршава откопавањем и пробадањем његовог леша коцем.
Прво помињање вампира у западној Европи било је 21. јула 1725. године у Бечком дневнику, гдје се извјештавало о смрти Петра Благојевића из српског села Кисиљево. За њим је након неколико недјеља умрло још девет особа. Сви су на самрти изјављивали да се покојник повамипирио и долазио да их дави и сиса им крв.
Након тога наређено је да се отвори ковчег мртваца. Тијело је, наводно, било у потпуности очувано, а уста су му била пуна свјеже крви. Када су му заболи колац у срце, крв му је потекла и на нос и на уши. Тијело су након овога спалили, а аустријски царски официр саставио је извештај и послао га у Беч, где је изазвао сензацију у штампи и у научним круговима.
„Тако се наша реч вампир преко немачког отиснула у друге језике“, пише у објави „Пореклa речи“ (Instagram)
Г.В.
