Данас је у 106. години преминуо Ђорђо Остовић, најстарији становник Градишке који је до скора, плијенио виталношћу и физичком кондицијом. Рођен је 8. новембра 1919. године у селу Пријеђел код Фоче. Посљедни рођендан провео је у друштву најближих, кћерки, зетова и унучади. У Дому за старе у Ламинцима, посјетили су га нећак Љубо Вељовић и земљак, доктор Славко Дуњић.
У околину Градишке доселио је 1954. године, у потрази за бољим животом и прихватљивијом климом. У њему је, како је говорио, опстао горштак којем је лијевчанска равница погодовала. Виталношћу, духовном снагом и менталном свјежином, Остовић се издвајао од неупоредиво млађих. Он је увијек био расположен, насмијан, шаљив, испричала нам је, на рођенданском слављу, његова кћерка Душанка Ристић. Од навика стечених у младости, није одустајао.
„Волио је да хода, коју годину пред смрт возио је бицикл. Волио је да са сваким поразговара. Увијек је при себи имао дрвену чутурицу са ракијом. Нигдје није ишао без милоште… Имао је осјећај и пажњу за породицу, за заједницу у којој живи,“ испричала нам је Душанка која је, са сестром Десом, бринула о оцу. Доктор Славко Дуњић, чији је Остовић био пацијент више од пола вијека, указује на још једну његову особину.
„Одувијек се придржавао народних обичаја, славио крсну славу, Божић и друге празнике. Увијек је инсистирао на породичним вриједностима, окупљао све своје, а има их много. Има и унуке и праунуке и чукунунке. У његовом друштву, и ми, са седамдесет и којом годином, осјећали смо се као поносни младићи,“ рекао је Дуњић хвалећи свога земљака, најстаријег становника у Лијевчу и Поткозарју а вјероватно и Републици Српској. Код њега, казао нам је Љубо Вељовић, није било туговања, јадиковања, него је у свему тражио охрабрење, лијепом ријечју јачао себе и друге, којима је тешко.
Сахрана Ђорђе Остовића је у суботу 15. фебруара у Ламинцима Сређанима а спровод креће испред цркве у овом селу у 13 часова.
Милан Пилиповић
