Када је Горан Дардић (49), столар из Нове Тополе, прије четири године одлучио да се са породицом, супругом Горданом, кћерком Наташом, синовима Милошем и Марком, из Њемачке врати у родни крај и активира столарску радионицу, за његовог оца Марка, чувеног мајстора за каце и бурад у Лијевчу пољу, није било веће среће. Тешко сам поднио њихов одлазак у иностранство, испричао нам је Марко, али сам био још више потресен када су одлучили да се врате.
„Разлика је само у једном, када су одлазили, то су биле сузе од туге, а на повратку, сузе радоснице. И сада ми је тешко када се тога сјетим. Ово је за мене остварење сна, давнашње жеље да сви заједно радимо и да будемо задовољни“, прича Марко, показујући своје рукотворине.
Од тога је све почело. Он свакодневно, са сином и унуцима, ради у столарској радионици, гдје производе намјештај по мјери за њемачко тржиште.
Столарском занату подучио је сина Горана, који је у Њемачкој знање усавршио.
Радио је у угледним фабрикама, стекао искуство, овладао новим технологијама. Горанови синови, Милош (22) и Марко (16), који је име добио по дједу, столарију су завољели у дјетињству.
Сада њих четворица, помоћу Милошевих цртежа и пројеката, израђују трпезаријске кухиње, ормаре, врата, кревете…
„Ја сам 2007. године отишао на рад у Словенију, у Крањ. Ту сам се кратко задржао и продужио у Њемачку. Сматрао сам да је то адреса за бољи живот и да је то логичан избор. Претходно сам у Градишци завршио столарски занат. Оставио сам имање и потражио срећу на западу. Пронашао сам је дјелимично, схватио вриједности и могућности овог посла“, испричао нам је Горан, хронолошки описујући свој одлазак, али и повратак.
„Старији син Милош је у Њемачкој завршио столарски занат. Практични рад усавршио је у једној од најбољих столарских фирми у покрајини Бајерн. Фирма се зове „Даксенбергер“. Ту је био једини ученик странац. Та фирма постоји 65 година, у којој сам и ја радио као столар и једини радник из земаља бивше Југославије. У таквим фирмама обучавају се искључиво дјеца власника других столарских фирми, како би наставили породичну традицију“, објаснио нам је Горан околности и услове рада у Њемачкој. То је било пресудно у стицању знања и вјештине у изради намјештаја високог квалитета.
Горанов син Милош, столар треће генерације у породици, имао је другачије планове од очевих. Тражио је пословне могућности да се врати у Нову Тополу.
„Милош је послије школовања и стицања завидног знања одлучио да се врати кући. Заложио се да ту упалимо своје и набавимо модерније столарске машине и алате, да радимо код своје куће, у својој земљи. Његова идеја, коју смо сви прихватили, била је израда намјештаја по мјери, за њемачко тржиште, у радионици коју је прије рата основао мој отац, а ја наслиједио и 2007. године затворио, угасио машине“, сјећа се Горан тих преломних дана и догађаја, за повратак у Нову Тополу, гдје се његов отац Марко 1978. године доселио из Стратинске код Бронзаног Мајдана. И његова животна прича је занимљива.
И Марко је 1970. године отишао на рад у Њемачку, у Штутгарт, радио ту двије и по године, док је зарадио за трактор, приколицу, прикључке и пољопривредну механизацију.
„У Стратинској сам схватио да немам довољно велику и равну њиву за тракторско орање. Зато сам напустио родно мјесто и доселио у плодно Лијевче поље, да упослим трактор, да имам довољно земље за орање“, испричао нам је Марко Дардић околности под којима је доселио у Нову Тополу.
Послије њега, овамо се доселило још неколико породица из истог краја. Сви су овдје постали угледни домаћини. Али, то је већ нека друга тема. Горан и његова супруга Гордана, која је преминула 2020. године, што је ову породицу тешко потресло, нису имали дилема.
„Са Милошем сам се вратио и ја, да му будем подршка. Млађи син Марко се такође опредијелио за столарски занат. Он је сада први разред у Обингу, малом мјесту, попут Нове Тополе, између Минхена и Салцбурга. Кћерка Наташа сљедеће године, такође у Њемачкој, завршава занат за зубарског асистента, али је одлучила да се укључи у наш, породични бизнис, да се врати као и Марко. Она нам помаже у административним пословима, што је за нас веома важно“, објашњава Горан појединачне улоге и задатке три столарске генерације у својој породици.
Шеснаестогодишњи Марко, којег смо затекли у радионици, каже да користи школски распуст и слободне дане да би помогао брату, оцу и дједу.
„Много сам научио. Волим да радим. Столарски занат је мој избор. Заједно радимо, консултујемо се, помажемо. Нема посла који не можемо и не знамо урадити“, похвалио се најмлађи столар међу Дардићима.
Показао је и дрвени кофер, свој практични рад, за који је у школи у Њемачкој добио највишу оцјену.
Сада служи као сувенир у породичној кући, окруженој узораним њивама, у Улици Весе Радумила број један у Новој Тополи.
Свако на свом задатку
Дардићи овдје имају много посла. На њемачком тржишту изборили су се квалитетом и пословношћу. Задовољни су зарадом и условима пословања. Свако од њих има јасан задатак.
„Милош узима мјере и договара са купцима у Њемачкој, овдје у Новој Тополи производимо по његовим нацртима. Када све урадимо, усагласимо, робу пакујемо и возимо у Њемачку на монтажу. Глас о нама прочуо се, а повјерење смо стекли. Не бринемо, имамо довољно посла. Срећни смо, јер радимо код своје куће, у своме крају и међу комшијама које познајемо“, објаснили су нам Дардићи своју пословну логику, вриједни и предани послу, посвећени породици и родном крају.
Милан Пилиповић Независне
